Српска књижевност и писци у Великом рату

која као полудела скаче увис, траје наша битка у Дреновској пла-
нини. По јаругама од црвене иловаче остају десетине лешева, бу-
гарских и наших, али ми идемо напред.
(Живот човека на Балкану. Одломци)

“Као спуштена завеса, планина Јастребац је склонила од нас То-
плицу, земљу ужаса. Рат има ту добру страну да се у њему декори,
инсценације и збивања једнако мењају. Сцене су увек нове, а смрт
увек толико близу да нема много времена за сећање и успомене.
Увек једна нова импресија.
[...] Није требало да прође ни пола године од тога у истори-
ји света најстрашнијег повлачења, јер није одступала само једна
војска већ читав народ, а борбе на Горничеву и на Чегану, и епско
освајање Кајмакчалана објавили су свету да ништа не може сло-
мити један народ који је решен да умре или да победи.
Сваке су ноћи тутњале Чеганске планине и Кајмакчалан у гр-
мљавини бомби, и сваке се ноћи вршили незапамћени јуриши...
Кајмакчалан је био синтеза херојства једне нације. Ништа вели-
чанственије није светски рат видео. То је било чак лепше и узбу-
дљивије од Вердена...
(Наше последње победе. Одломак из предговора)

Стеван Јаковљевић (Књажевац, 1890 – Београд, 1962)
Биолог, књижевник, професор Универзитета у Београду, редовни
члан САНУ.
Први светски рат, у којем је активно учествовао као резервни офи-
цир, нагло је прекинуо његову професорску каријеру. Мобили-
сан је у Зајечару а затим је преведен у Шумадијски артиљеријски
пук, у коме је остао до краја рата. После три године проведене на
Солунском фронту, 1919. године вратио се кући. “Кад сам пола-
зио у рат, изгубио сам оца. Кад сам се вратио из рата, затекао сам
мајку на мртвачком одру. Ратне године зарезале су се дубоко у мо-
ју психу.”
У књижевност је ушао готово случајно. Без великог књижевног
искуства, ослањајући се на приповедачки таленат и фактографске
чињенице, написао је најпре роман који се може тумачити и као
мемоарско-аутобиографска проза, Деветсто четрнаеста (1935).
Потом су следили наставци Под крстом (1936) и Капија слободе
(1937), које је касније објединио под насловом Српска трилогија.
Овим књигама стекао је велику популарност. “Ја сам у књизи об-
радио нешто што данас интересује човечанство више него ма које
друго питање, а то је како изгледа рат... Хтео сам само једно: да
рат фотографишем, а не да га представим као олимпијаду... Ово
је роман, и то једнога народа, једног колектива. Овде је јунак цео
народ, који страда и диже се... [...]
Личности у овој књизи су стварне и имена оригинална. Иако
је писана непосредно, нико досад није демантовао ни један став,
што само потврђује њену веродостојност.”
У Политици из 1936. године Драгиша Васић овако је оценио
Српску трилогију: “Нико се више од њега није одужио јуначкој
Србији, нико није боље од њега оценио њене неизмерне жртве,
нити осетио њена страдања и ушао у њене сломове, нико од њега у
том погледу није више видео. Јаковљевић је, за разлику од других,
гледао много више око себе него у себе и заиста је видео много.”

На падинама Цера
“Свуда око нас је блистало, свиткало, а ваздух је подрхтавао од
грмљавине из облака и грувања топова. Простор се губио у мрач-
ној ноћи, и чинило нам се као да се битка води пред нама. У том
општем хаосу јединка се губила, људи су се несвесно прибијали у
гомилу и немо посмартали страшан призор. Мрачан хоризонт је
блештао према Шапцу од неке ватре. А на супротној страни, пре-
ма Церу, шрапнели су светлуцали као ројеви свитаца, час брже,
потом спорије, онда би учестали на широком простору или се
збијали у гомилу. Видели се одблесци неких батерија и хоризонт
би нашироко засветлео у правилним размацима времена, затим
још жешће, да је изгледало као да небо гори.
Ишли смо журно баш у томе правцу. Осећали смо да се ближи
одсудан час. Можда ујутру, можда сутра. Тамо већ гину. А у некој
бари жабе крекећу... Ми журимо у борбу, у смрт... Свесно?...Вољ-
но?... Наше је расположење мрачно као оно црно небо, па бисмо
хтели да се ноћ продужи и да исто тако и простор корача испред
нас. Али оно, као за инат, свиће, нагло се појављује дан и већ се
јасно разазнају грбине Цера.
[...]
Цеви су зјапиле сада отворене, као мртвачка уста.
На свим странама виде се трагови борбе. Разбацане чутурице,
капе, делови војничке опреме, испаљене чауре. У једном шипрагу
побијени товарни коњи, изнадували се и ноге им само штрче.
Војници посматрају и ћуте. Ледена дрхтавица и притајен страх
прожимао је тело. У рату неко мора погинути и тај ће бити исто
онако надувен, помодрео као леш поред кога сада пролазимо, а са
кога је скинута обућа, те су прсти раширени и натекли, слично
корену у алрауне.
Као да нам праве шпалир, лежали су мртви са обе стране пута.
Битка се на овоме делу водила на друму, и где је који пао, ту и
остао. Било их је много. Негде један до другога... на размаку од де-
сет метара, опет двојица... читав ред... И баш ту, испред Текери-
ша, зауставише нас. Командир нареди да војници сјашу.
[...]
Цела падина Цера црнела се од лешева људских, коњских тру-
пова и разбацане спреме. Било их је на гомили. Болничари се раз-
милели и растављају их из грчевитог загрљаја, па стављајући у-
крућена тела на паралелно постављене церовке и бацају у општу
јаму, као неупотребљиву ствар која је дотрајала”
(Одломак)

Милутин Бојић (Београд, 1892 – Солун, 1917)
У Првом светском рату отишао је са књижевне сцене још један да-
ровити песник и драмски писац, велика нада српске књижевно-
сти, песник Плаве гробнице, можда најпотресније песме испеване
у Првом светском рату.
Од 1912. године је већ заузео угледно место у српској књижев-
ности. Врло брзо је освојио београдске књижевне кругове и по-
стао омиљен песник. Објављује историјску драму Краљева јесен,
која ће уз велике овације публике бити изведена у Народном по-
зоришту октобра 1913. године.
У току Балканских ратова био је распоређен за писара у канце-
ларији Осамнаесте резервне болнице.
Средином 1914. године објављује прву збирку песама. На са-
мом почетку Првог светског рата, као војни обвезник упућен је
у Ниш за војног цензора. У јесен, 1914. написаће пророчку песму
На обалама Јадрана и покренути дневни лист Гласник, у коме ће
свакодневно објављивати своје прилоге и уводнике.
У августу, у засебној књизи објављује поему Каин, у којој изра-
жава бол и протест против братоубилачког рата. Бугари нападају
Ниш. У пожару који је беснео градом, заједно са штампаријом, из-
горела је и Бојићева поема.
Аустријска војска напредује. Срби су приморани да се са вој-
ском повлаче према југу. По сведочењу Бојићеве веренице Радми-
ле Тодоровић, Скадарско језеро прешли су заједно у истом чамцу
са Растком Петровићем. У Сан Ђованију, када је требало да зајед-
но уђу у лађу Молфета и крену пут Француске, Милутина су вра-
тили са покретног моста – по наређењу једног потпуковника коме
се Милутин раније замерио назвавши га “куваром врховне команде.”
Са млађим братом Радивојем, Милутин креће пут Албаније.
О том путу оставио је песму Мећава и спис потресног сведочан-
ства Србија у повлачењу: “Цео један народ нашао се на широкој
пучини, цео један народ се навезао галијама на море и кренуо да
тражи склониште за своје уморно тело и да под топлим сунцем
Крфа, Алжира или Јужне Француске тражи исцељења, вере и наде.”
На молбу шефа Ратног пресбироа препевао је Оду народу срп-
ском Габријела Д’Анунција и Краљ Петрова четири вола Едмона
Ростана. Књига у којој су обједињене те две песме штампана је у
великом тиражу у Риму и дељена борцима на ратишту.
У августу 1916, преко Италије одлази у Француску на двоме-
сечно одсуство.
Од 1. марта 1917. године поново је на дужности у Солуну. У јуну
му излази друга збирка Песме бола и поноса, која садржи 34 ода-
бране песме написане и објављене у изгнанству.
Почетком септембра пада у постељу. Лекари констатују запаље-
ње плућа и општу исцрпљеност организма. Пренет је у војну бол-
ницу престолонаследника Александра. Његов измучен организам
напада туберкулоза. У 26. години живота, 26. октобра 1917, умире