Српска књижевност и писци у Великом рату

Писац и политичар Драгиша Васић једноставно није постојао
после Другог светског рата. Његово књижевно дело нестало је из
историје српске књижевности. Тек деведесетих година, објављи-
вано најпре у периодици, а потом у засебним издањима, рехаби-
литовано је пре његове личне биографије.
“Пита се човек, него шта, а и ми смо почели да се питамо, једва
једном. Јест. Друго је Милосав, а друго сам ја: он је инстинкт, ја
сам разум... Ја хоћу да се питам: је л’ та отаџбина била правична,
племенита, мудра, је л’ према свима својим синовима била под-
једнака? Ја хоћу да знам: је л’ ме та отаџбина истински волела, је л’
према мени испунила све обавезе мајке, па да за њу паднем и жр-
твујем се као њено дете? [...]
Није отаџбина само земља, теритoрија, зелени лугови, бистри
поточићи и звоници. Отаџбина је и Правда, и Управа и Слобода
и Сигурност и Благодет. И Правда. А је ли правда кад за ту отаџ-
бину једни исти крваре неколико ратова, док други исте те ратове
искоришћују? Је ли правда да ја, избушених груди, јектичав, про-
пао, труо, поново одем на фронт, а други, здравији од мене, никад
га није ни видео? Нека ме чују. Али ја морам да кажем како ми је
онај што га ја називам душманином, у рову према мени, који пати
као и ја, и кога сам послан да убијем, милији, ближи и дражи увек
био од онога позади мене, вајнога брата мога, што је здравији од
мене, а богати се и благује на мој рачун и док ја испаштам туђе
погрешке и злочине... [...]
Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене
тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да
ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој се одужити.
Нека ме очара , па ћу је волети. Нека докаже бригу праве мајке, па
ћу за њу погинути као њено дете. Нека осигура нормалан живот
унуку, ако не може оцу и сину. Ја тражим разлог патриотизму у
дугу који имам отаџбини, у обавезама својим према њој, и само у
том и ниучем другом...”

(Реконвалесценти. Одломак)

Станислав Краков (Крагујевац, 1895 – Сен Жилијен, 1968)
Oфицир, новинар, књижевник и филмски радник. Биографија Ста-
нислава Кракова још једна је узбудљива, трагично завршена жи-
вотна прича.
Са само седамнаест година, као гимназијалац учествовао је у
Првом и Другом балканском рату у којем је и рањен код Криве
Паланке. Као тек свршени питомац 46. класе 1914. године кренуо
у Први светски рат. Рањен је 1915. године, чествовао је у многим
биткама, преживео албанску голготу, Солунски фронт. Између
битака, у рову, током 1917. и 1918. године написао је свој први ро-
ман, Кроз буру. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан
и ушли у Велес. Као поручник пензионисан је 1921. године. Из бал-
канских и Првог светског рата изашао је с највишим српским и
савезничким одликовањима.
У међуратном периоду објављивао је прозне текстове и чланке
у готово свим листовима и часописима. Убрајали су га међу нају-
тицајнија пера у новинарству Краљевине Југославије.
Краков је био свестран уметник. Поред писања бавио се и
филмским стваралаштвом. Користећи документарне материјале
и снимајући додатне делове који допуњују целину ратне приче, на-
правио је изузетан филм који се у првобитној верзији звао За част
отаџбине (1930), а касније је у звучној верзији преименован у Гол-
гота Србије (1938).
Током Другог светског рата – као саветник за политичка пита-
ња код свог ујака, генерала Милана Недића био је један од глав-
них заступника колаборације. Пред крај рата, у септембру 1944.
године, са породицом бежи у Аустрију и остатак живота прово-
ди у изгнанству, углавном у Паризу, годинама се скривајући под
лажним именом.
“Станислав Краков је видео рат. Више него иједан други наш
писац...
Из дечаштва је прешао право у војништво, тако да је, као
ретко ко у његовим годинама, учествовао у свим ратовима које је
водила војска. Видео је и доживео уопште све што се може видети
у току ратова. Значајно је да он није живео много у ратној атмо-
сфери позадине, већ да је био баш тамо где је олово кидало месо,
где се газило блато, где су се пробдивале ноћи под страшном
механичком олујином експлозија и динамита. Вршио је јурише
по терену који су брисали митраљези; носио је гвозден калпак,
маску за загушљиве гасове. Када би се, без даха, опет нашао на
земљи, скупљао је влагу са мокрог камења. Он је, дакле, од свих
оних који су се доцније прихватили пера, био један од најверо-
достојнијих сведока великог рата. Зато што може бити најближе
аутентичности, његово сведочење о рату имало би да буде и од
највеће човечанске и документарне важности.”
Растко Петровић, Светски рат у страној и нашој књижевно-
сти. Станислав Краков

“Вучемо се већ сатима и зимско сунце, које је баш над нашим гла-
вама, казује нам да је подне. Време за ручак. Већ само то осећање
чини да нас глад раскида све свирепије. Застајемо и војници около
чепркају, по њивама и жбуњу, тражећи неки плод. Још увек без-
материјалан лутам и ја, јер ми се не седи на влажној земљи, а тело
ионако више не осећам. Одједном застајем. Предамном, у каљавој
земљи, усред патрљака већ посечених, стоји једна главица купуса,
можда мало натрула, али права главица купуса. Изгледа ми да
дрхтим од радости. Чупам каму прикачену у камашни. Сагињем
се, кад видим пред очима једну другу каму. За тренутак нисам
сигуран да ли то није удвајање због оне црногорске ракије. Не. По-
ручник Лукић – Лале из Тановићеве чете исто тако се бацио на ту
чудесну главицу купуса.
– Ја сам је први видео...
– Не, него ја... [...]
Одједном почињем да се смејем:
– Ваљда се нећемо поклати због ове главице купуса. И тако је ве-
лика. Поделићемо је.
Лукић климањем главе прихвата предлог. Режемо главицу на
двоје. Као гладне козе бацамо се на живи купус који пуца у на-
шим устима. Не смета нам чак ни земља залепљена за лишће. Са
свих страна приближавају се војници и гледају нас задивљено. Не-
мам више ни осећај стида због своје животињске прождрљивости.
Ни лист није остао.
[...]
У тој шумици прошли смо поред седам огњишта тихе смрти,
Људи, изнурени и гладни, као и ми, заспали су синоћ крај ватре
и више се нису пробудили. Са последњим одблеском догорелог
жара угасио се и њихов живот. Људи и не примећују више тај пре-
лаз из живота у смрт. Гасе се тако лако и брзо да се не може рећи
да су умрли. Они су само престали да живе. Њихова животна
снага и воља били су дотрајали. И ни један није старац. Напротив.
То су млади људи, испод пунолетства, последњи регрути Србије,
они чији је живот почео и завршио се у рату.
[...]
Кроз ваздух, потамнео од блиске ноћи, звижде усамљени ме-
ци и хучи задувана тешка граната мрвећи својом експлозијом
глатке камене плоче. То је свакидашњи звук нашег живота. Већ
три дана слушамо у извештајима име планине Кајмакчалан. Сада,
изнад изломљеног камења, изнад искиданих жица диже се пред
нама у сутону, као кава пирамида, кота 2525, највиши врх Кајмак-
чалана. Није важно за нас што је овај врх, сав опасан рововима и
препрекама од бодљикавих жица назван Борисова тврђава, по
бугарском престолонаследнику који лично командује одбраном
овог дела фронта. За нас је ово магична планина јер је тај врх – гра-
ница између Грчке и Србије и са њиме почиње наша земља из које
смо већ десет месеци изгнани. Вечерас нам читају наредбу у којој
нам наш командант армије поручује:
“Ви сте на капији своје земље, на вама је да отворите та врата
своје Отаџбине!”
[...]
Ми идемо напред. Нема заустављања. Ми се враћамо кућама
и уништавамо сваког ко се истави пред нас.
Земља кључа од људи и оружја. Кроз долине, преко гребена
планина, свугде докле наш поглед допире, сустижу се колоне пе-
шадије, батерије, коморе, штабови. Под небом испуњеним авион-
ским крилима тутњи ваздух од топовске паљбе. Поља кроз која
пролазимо засејана су плодовима рата: побацани немачки шлемо-
ви, гасне маске, ранци, поломљене пушке, преврнута кола. Трећег
дана нашег наступања прелазимо Црну реку преко воловских
кола стављених једна до других и повезаних даскама. На другој
обали дочекује нас небо расцветано од шрапнелских облака. Че-
тири дана, усред жбуња које ишчезава у диму и раскинутој земљи