Српска књижевност и писци у Великом рату

Станислав Винавер (Шабац, 1891 – Нишка Бања, 1955)
Песник-експресионист, публицист, истакнути преводилац, писац
манифеста експресионизма.
Рођен у Шапцу, у јеврејској породици. Гимназију је учио у Шапцу
и Београду, а математику и музику студирао на Сорбони у Паризу
где му предавали чувени професори Поенкаре и Анри Бергсон.
Са многобројним српским студентима враћа се у Србију и већ
1914. године учествује у формирању Скопског ђачког батаљона
1300 каплара. Са мајком, војском и избеглицама прешао је Алба-
нију и стигао на Крф где је био постављен за ађутанта у Српском
ратном пресбироу и сарадника Српских новина. По налогу Сло-
бодана Јовановића, шефа ратног прес бироа, 1916. године са фило-
зофом Браниславом Петронијевићем и владиком Николајем Ве-
лимировићем путује у Француску и Енглеску где држи низ пре-
давања о Србији и српској војсци. Као сарадник Српских новина
током 1916. године објављује песме из збирке Пешаци које се могу
сматрати зачецима будуће збирке Ратни другови. Сарадник је и
крфског Забавника, у коме објављује први део спева Немања.
Из Париза је, по налогу Николе Пашића, отишао у Петроград
у својству преводиоца Српске дипломатске мисије. Био је сведок
Октобарске револуције. У Русији је до 1918. године предано радио
на прикупљању добровољаца ради слања на Солунски фронт.
Многе од тих чета назване су Винаверовим четама. Истовремено
је радио и као дописник Српских новина из Москве.
Немиран, радознао, динамичан дух, музички обдарен, био
је један је од протагониста српске модерне књижевности која се
развила после Првог светског рата.
У последњем објављеном интервјуу је рекао: “Цео мој живот
је био један велики напор, пре свега патриотски... Ми смо рато-
вима и подвизима запрепастили целу Европу... Моја генерација
је упала у ратове. Тада сам докучио много од тајних треперења
од своје околине. Били смо једни другима много ближи него што
су људи у миру... У великим додирима живота и смрти, патње и
наде, једни смо другима често саопштавали изванредно присне
ствари, често зрачењем...”
Монографију Скопски ђачки батаљон 1914 : Батаљон 1300 ка-
плара у знак сећања на погинуле другове приредио је са Страхи-
њом Дамњановићем 1941. године.
Скопски ђачки батаљон био је формиран после Церске битке с
циљем да се у већ уморне и ослабљене јединице упуте нове и све-
же снаге које ће повећати борбени морал и готовост војске. На о-
буку су позвани студенти Београдског универзитета, али су им се
убрзо придружили и српски студенти из европских центара по-
сле краће обуке у Скопљу. “Батаљон је принесен на жртву као по-
следње што смо имали. То је била наша резерва младости...”
“Лежимо уморни, после марша и јуриша, крај неке крње и ос-
кудне крушке, која се ту испела, и пружа две-три гране, у име неке
опомене, да не треба ићи тако високо. Доле их је безброј. Доле су
воћњаци. Тако има и мирних, сталожених народа. Мајор, крај
мене, прича ми о Тургењеву. Мени је тако драго што смо у савезу
са Тургењевом. Тако ми је тешко што није овде, да нас схвати,
заволи и опише. Да смо сви млади. Ми смо сви уображени. Ми
смо сви заљубљени у себе. У рат. У себе као у део рата, у рат као бу-
дући део себе – као што су његови јунаци били заљубљени у про-
леће, у нејасне покрете на планети, у загонетну душу животиње и
звезде, у велике речи, у привлачне догме које им је неко поклонио,
као играчку живота. [...]
Ја лично никад нисам патио од наивног оптимизма. Ја веру-
јем да ћемо на крају победити, уз помоћ моћних савезника, и пре
свега Русије. Али, бог зна шта ће бити до тога дана победе. На-
рочито моја генерација не изгледа ми одређена за лаке тријумфе.
Имамо сви да страдамо. То ме ни најмање не плаши, и не збуњу-
је. Али већина наших другова верује у брзу победу. Просто се
чуде што је још нема. [...] Очекујемо од Руса безумне подвиге. А
ми одовуд, јест да смо мали, али жилави. Нека наши и одступају,
после ће их горе поткачити. То је тактика. Нека само уђу у наше
блато. Неће извући ни прангију, камоли топ. [...]
Командир прве чете дечак, ваљда му шеснаест година, свеже
печени академац. Активни потпоручник. Врло је намрштен. О че-
му с њим да говорим? По војнички. И он по војнички. Увече се-
димо, вечерамо, пијемо. Показује ми сандук књига. Кад се сврши
рат хоће да учи. Али, ја ћу га – каже – тада презирати. Уверавам
да нећу. Не познаје никога. Да га упутим шта да чита. Ја кажем да
сад томе није време. Али он воли да чита, макар и целу ноћ. И у
академији је читао. [...]
Командир ми је погинуо, крај мене. Није се ни сагнуо. Војни-
ци су плакали. Они плачу и од напора, блата, одступања. Палимо
велике ватре, грејемо руке. Моје поднадуле руке никад више
неће исписати интеграл. Мали потпоручник, да ли чита тамо на
небу?...”

Из Дневника париског студента. Одломци

Винаверова песничка збирка Ратни другови, са романом Црвене
магле Драгише Васића и аутобиографијом Станислава Кракова
Живот човека на Балкану, на известан начин заокружује причу
о ратницима и ратовању коју су испричали писци – непосредни
учесници у рату. Нажалост све три књиге дуго су биле затрпане
у тами историје. Винаверова скрајнута, готово непримећена, док
послератне генерације за остале две донедавно нису ни знале.

Драгиша Васић (Горњи Милановац, 1885 – Јасеновац? 1945?)
Писац, публициста, политичар. Био је један од најзначајнијих пред-
ставника “поратног модернизма”.
Цео његов живот који се кретао између Књижевности и политике
био је једна велика драма прожета успонима и падовима. И док
му је књижевност, после готово педесет година, доделила високо
место међу модерним српским преповедачима, политика га је од-
вела на стратиште историје.
Гимназију завршава у Чачку, а Правни факултет у Београду.
Усавршавао се у Француској, учествовао у Балканским ратовима.
У Први светски рат отишао је са чином резервног поручника
војске краљевине Србије. Учествовао је у Колубарској бици, од-
брани Београда, прешао Албанију. “Ја [сам] са својом четом био на
Крфу на обали у Говину. Моја чета искрцала је и укрцала скоро
целу нашу војску. Мислим да нико није био у могућности да види
толико што сам ја видео.”
На Солунском фронту написао је три кратке приче и публи-
цистичко дело Карактер и менталитет једног поколења. “То де-
ло највише волим. Могу да кажем да сам га писао крвљу, за време
рата на фронту.”
Из рата је изашао са чином резервног капетана прве класе и
два ожиљка. Године 1917. године умрла му је жена и за собом оста-
вила четворогодишњу ћерку, Разочаран, одлази у Горњи Милано-
вац и наставља да се бави књижевношћу, али се врло брзо враћа
у политику. Покреће лист Прогрес у коме окупља модернисте на
челу са Симом Пандуровићем. Устаје против неправде, коруп-
ције, профитерства. Његови ватрени уводници били су уперени
против радикалског режима Карађорђевића. Лист је убрзо укинут,
а Драгиша Васић је послат на границу са Албанијом да би угушио
побуну. По повратку је написао књигу Два месеца у југословен-
ском Сибиру. Био је ватрени члан Републиканске странке, али је
истовремено испољавао симпатије према левичарима. У том пе-
риоду настају његова најбоља дела: збирке приповедака Утуљена
кандила (1922), Витло и друге приче (1924) и роман Црвене магле
(1922). “Ја сам желео да прикажем рат, онакав какав је, са циљем да
оно искуство које смо ми у њему добили послужи будућим гене-
рацијама да би заволеле мир. Био сам у заблуди. Ви видите довољ-
но примера у свету да се нико не може поучити туђим искуством.
Ја ипак остајем при томе да треба писати против рата да би се бар
одложио, када већ не може да се отклони за увек”.
Од 1924. године одлучује да промени свој друштвени статус.
Постаје власник водеће адвокатске кацеларије у Београду, близак
је са највишим политичким круговима. Постаје тврдокорни на-
ционалиста. Угледни је грађанин, члан је ПЕН клуба и Српске
краљевске академије, близак је сарадник Слободана Јовановића,
један је од оснивача и потпредседник Српског културног клуба.
У Другом светском рату прикључује се равногорском покрету.
Пред крај рата, марта 1945, повлачио се са групом четника преко
Босне и Хрватске, где су га, вероватно око Јасеновца, ухватиле
усташе (или партизани) и стрељали. Његова смрт, као и читав
животни пут, остали су енигма.
Како у приповеткама, тако и у роману Црвене магле, главна
тема су рат и његове последице. Неке од његових прича: Ресимић
Добошар, У гостима и Реконвалесценти могу се уврстити у нај-
боље странице модерне српске прозе.