Српска књижевност и писци у Великом рату

ков... Њиховим окончањем завршена је турска владавина у Срби-
ји а био је то и крај српске модерне у књижевности.
Иако суочена са великим губицима Србија наставља са про-
цесом модернизације и просвећивања. На Универзитету ради 80
наставника, школује се 1600 студената. Многи студенти усаврша-
вају се у страним универзитетским центрима: у Бечу, Пешти, Па-
ризу, Цириху, Женеви, Русији, Немачкој. Српска књижевна за-
друга броји 11.000 чланова. Активно ради Српска краљевска ака-
демија, која постаје најважнији научни центар на словенском Југу.
Српски књижевни гласник уносио је дах новог доба и европски
дух у српску књижевност. Временом, он је постао најзначајнији
и најутицајнији књижевни часопис, који је уређивао Јован Скер-
лић, “средишња личност епохе”. Пред сам почетак Првог светског
рата Скерлић објављује Историју нове српске књижевности у ко-
јој је дао периодизацију историје српске књижевности, биогра-
фије и библиографије писаца, као и оцене њиховог стваралаштва.
Књига је представљала круну његовог бављења књижевном исто-
ријом и књижевном критиком.
Неколико месеци доцније, у ноћи између 1. и 2. маја, са српске
књижевне сцене отишао је др Јован Скерлић, професор универ-
зитета, народни посланик, дописни члан Српске краљевске ака-
демије. Исидора ће записати “Умро је у пола речи и у пола хода а
за сандуком је ишао ред незбринуте школске и књижевне деце.
Словенске судбине...”
За нешто више од месец дана, Србија ће ући у Велики рат. У
првим данима, док је дипломатија покушавала да ублажи претње,
а оружје звечало, српска књижевност је заћутала, да би нешто ка-
сније кренула другачијим током, запевала другачијим гласом. Ко-
смополитизам је устукнуо пред снажним налетом патриотизма.

Млада Босна и Иво Андрић
Дух нових стремљења у култури и књижевности није захватио са-
мо Србију већ и све друге просторе тадашње Аустроугарске мо-
нархије где су живели Срби: Босну, Хрватску, Херцеговину, Дал-
мацију. У Новом Саду редовно излази најстарији српски часопис
Летопис матице српске, значајне књижевне прилоге објављује
Бранково коло, а можда најзначајнији часопис који ће у једном
тренутку узети примат над Гласником била је сарајевска Босан-
ска Вила (1885-1914), коју су уређивали Никола Кашиковић и Вла-
димир Ћоровић. Од 1910. године до избијања Првог светског рата
овај часопис постаје главни носилац модерних стремљења у на-
шој књижевности. А књижевна и револуционарна делатност мла-
добосанаца биће испреплетена са младошћу и сазревањем буду-
ћег нобеловца Иве Андрића (Долац, 1892 – Београд, 1975). Касније
тамновање младог песника Андрића уследило је као одјек и по-
следица и његових младалачких заноса.
Анексија Босне и Херцеговине коју је 1908. извршила Аустро-
угарска изазвала је многе нереде у самом граду и срушила идеале
младобосанаца о слободи и југословенству. Као гимназијалац
Андрић је био први председник Српско-хрватске напредне омла-
дине, која је чинила духовно и револуционарно језгро Младе Бос-
не – која “није била организован покрет са јасним програмом, већ
више снажно револуционарно стање духа младе генерације.” Је-
дина заједничка идеја покрета био је снажни антихабзбуршки
став, жеља за ослобођењем и уједињењем јужнословенских народа.
Књижевност и тајни дебатни клубови били су делатност од
прворазредног значаја за њихов рад. У то време Андрић се интен-
зивно дружио са револуционарима и песницима Димитријем Мит-
риновићем, Милошем Видаковићем, Владимиром Гаћиновићем,
Боривојем Јевтићем, Јованом Палавестром, Мустафом Голубићем,
браћом Чубриловић. Пише песме које објављујеу Босанској вили.
Опседнут је идејом југословенства са великим револуционарним
жаром ставља се на чело антимађарских демонстрација које су
избиле у Сарајеву.
Али, млади револуционар ће врло брзо препознати своју књи-
жевну мисију. Иако је свим срцем био наклоњен идеји слободе и
уједињења схватиће да његовој личности не одговарају темпера-
мент и погледи револуционара.
У поезији коју тада пише преовладава осећање депресије и не-
моћи, “меланхоличан доживљај света”. Студије наставља у Загре-
бу, Бечу и Кракову.
Сазнавши за атентат у Сарајеву, знајући да су ту учествовали
његови другови из гимназијских дана, седа у воз и креће за Сплит.
Ухапшен је крајем јула и одведен у сплитски затвор. “Тупа одсут-
ност свијести, која је трајала цио дан, нагло престаде и као да ми
се одједном указа у свој тежини: како су ово страшне ствари што
се нама догађају. Па, ово је тамница, губитак, неизвјесност, смрт...”
(Први дани у сплитској тамници).
У рукописној заоставштини писца пронађено је неколико пре-
цизно датираних песама из тог периода. Песма Шетња настала је
у Сплитском затвору 8. августа 1914. године:

“А јутрос су ме извели на сунце
Јарболи неког брда иза зида, [...]
Мрачна и влажна, кад се вратих, бјеше
Ћелија моја, а стражар са мачем
И лицем оних који неког тјеше –
Мишљаше, јадан, да од сунца плачем.”

У мариборској тамници у коју је касније премештен пише песме
(1914, Јутро, Псалм сумње) и лирско-поетску прозу Ex Ponto.
“Дани ми пролазе узалуд. Најљепши извори душини пресах-
нуше. Изгубио сам додир са свима, који ме воле и разумију, тај
спасоносни додир, који нас кријепи и држи, који дјелима нашим
даје потицај и снагу и живљењу нашем смисао... Најтеже је човје-
ку, кад сам над собом осјети самилост.

* * *
Ево сам двадесет и један дан сам, без престанка. Увијек прома-
трам пупање и раст око себе, а ипак се не могу отети да мислим о
људима. – Јутрос, на сунцу дође ми сва људска историја, као један
покољ невиних, као црн ковчег ком је кључ бачен у море. И ради
истог Криста су први који су погинули били – невини.

* * *
Кад погледам натраг, чини ми се да ми преостаје још само умрије-
ти. Како су брзо угасли заноси! Оцвале среће! Пали планови! Све
је прошло као брза ноћна вожња, на мјесечини. Све на пола само
виђено и све у брзо заборављено. Толико тога је било, да је само
спомен на један једини дан тежак и отрован као олово. Ноћас
сједим над сјећањима. Дивим се подлој игри удеса и жалим се по
мало.”

Одломци из Ex Ponta објављени су, у Андрићевом избору, у јану-
арском броју Књижевног југа 1918, а потом, исте године, као за-
себна књига са предговором Ника Бартуловића. Никад се није од-
рекао ове младалачке поетске прозе, али није више ни желео да
је објављује, чак ни у сабраним делима. Мање је познато да је овај
врсни приповедач и романсијер током читавог живота писао и
поезију коју није објављивао.
Крај рата дочекаће у Загребу у болници Милосрдних сестара.
Понекад под пуним именом или псеудонимом Res током 1918. об-
јављује песме и књижевне приказе. Један је од уредника Књижев-
ног југа.
Указом краља Александра од 12. децембра 1919. године имено-
ван je на место секретара треће класе у Министарству вера. Од-
лази у Београд и од тада упоредо са књижевном почиње и његова
дипломатска каријера.
Најпознатији члан Младе Босне, двадесетогодишњи Гаврило
Принцип (1894–1918), у Сарајеву је на Видовдан, 28. јуна 1914. годи-
не извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Фран-
ца Фердинанда и његову жену Софију. Осуђен је на 20 година ро-
бије. Умро је од туберкулозе костију у чешком казамату Терези-
нум, пред крај рата 1918. године. На зиду затворске ћелије прона-
ђен је његов запис: “Наше ће сене ходати по Бечу, лутати по двору,
плашити господу.”
У време атентата, у Бечу, срцу монархије, будући велики срп-
ски писац Милош Црњански, у коментару за песму Спомен Прин-
ципу оставиће сведочанство о атмосфери која је владала у Аустро-
угарској престоници тога дана.
“Да неко спрема атентат у Сарајеву, о томе нисмо имали ни појма.
За Видовдан, удружење је било спремило велики, патриотски
збор Срба, Хрвата и Словенаца, у просторијама Штатпарка. Увече
је требало да буде бал, на који су били позвали и србијанског по-
сланика. Збор је одржан пре подне, али тај бал се неће више моћи
одржати, никада.