Српска књижевност и писци у Великом рату

Мени су били доделили патриотску, и тешку, дужност да на
прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе же-
ну србијанског посланика и ја сам се зато, док је у Сарајеву сиро-
мах Принцип испружио своју руку, која није задрхтала, бавио пе-
глањем свог фрака.
У великим, историјским, тренуцима, судбина додели сваком
улогу, и не пита.
Вест да је у Сарајеву убијен аустријски престолонаследник, сти-
гла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног
облачка – после ручка.
[...] Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала
никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је
у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.
Епоха валсева била је завршена.”

(Одломак)

После атентата у Сарајеву уследила су масовна хапшења. Аустро-
угарска, иако без стварних доказа, оптужила је српску Владу и
читав српски народ за атентат. Уследио је, за суверену државу,
врло неприхватљив ултиматум који је српској влади 23. јула уру-
чио аустроугарски посланик барон Гизл. Незапамћено у дотадаш-
њој дипломатској пракси, 28. јула 2014. године око 13 часова, теле-
грамом, Аустроугарска је објавила рат Србији.
Краљ Петар I Карађорђевић и престолонаследник Александар
обратили су се српском народу и прогласили мобилизацију. Од
тада па све до краја 1918. године читав српски народ и војска до-
живеће невероватну голготу.
Ратне операције, стање у земљи и избеглиштву, важне држав-
не одлуке и указе које је доносила Влада, као и културни живот у
расејању пратила је српска штампа, пре свега Српске новине, које
су биле и званични орган Владе. Штампа је у току Првог светског
рата одиграла важну улогу како у ширењу информација и пропа-
ганде тако и у подизању патриотског и борбеног духа и код бораца
и код читавог народа. И књижевност, која је била део те штампе,
како она писана раније тако и она стварана у току ратних опера-
ција, била је незанемарљиви и видљиви део општег духа и стре-
мљења тог тешког времена. У рату су се нашли и бројни српски
интелектуалци и књижевници, како они који су већ имали запа-
жене књижевне каријере, тако и они који су тек наслућивали или
започињали свој списатељски позив. Међу првима, по службеној
дужности и патриотском осећању био је славни српски комедио-
граф, приповедач, новинар, писац Реторике Бранислав Нушић
(Београд, 1864–1938) У Првом светском рату учествовао је као др-
жавни чиновник. На жалост, као и многи његови непознати суна-
родници, доживео је и личну трагедију изгубивши сина јединца.
Почетком октобра 1908. године, када је Аустроугарска анек-
тирала Босну и Херцеговину, у Београду су организоване велике
демонстрације на чијем челу је био Бранислав Нушић. Испред
споменика Кнеза Михаила држао је ватрени говор, на белом коњу,
са бурским шеширом на глави и високо подигнутом заставом по-
кушао је да уђе у зграду Министарства иностраних дела. У свој-
ству резервног каплара учествоваће у Првом балканском рату.
У Битољу је 1912. био постављен за окружног начелника. Ту га
затиче вест о избијању Првог светског рата. У току слома српске
воjске био је ангажован око збрињавања избеглица. А онда,
поред опште агоније и расула, доживљава и личну трагедију. У
септембру 1915. године, у борби са Немцима, код Братунца, близу
Пожаревца, као један од 1300 каплара, погинуо је његов син једи-
нац Страхиња Бан, резервни потпоручник у 9. пешадијском пуку.
У Скопљу је телеграмом добио вест о синовљевој погобији. Због
ратних операција није могао да оде до места погибије и сахрани
сина. Потресно је писмо које је, пред смрт, упутио оцу:

Драги Аго,
Не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остваре-
ње оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно про-
поведали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо,
осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послу-
жити, али, таква је судбина.
Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави.
Твој син Бан.
Молим онога, који ме нађе мртвог, да ово писмо неизоставно
преда адресату.

Б. Нушић се са породицом, последњим возом, пребацује у Приш-
тину, да би 23. октобра на воловским колима пошао према Штим-
љу и Сувој Реци. Са реком избеглица и српском војском наста-
вља пут Призрена, Цетиња и Улциња где се укрцао на француски
брод Чад, који је 20. јануара 1916. године, препун болесника и ра-
њеника, испловио ка Марсељу. По неколико месеци провео је у
Ници, у селу Барбасту и у Паризу, где је вредно радио на рукопису
романа Деветсто петнаеста и драми Велика недеља.
Деветсто петнаеста: трагедија једног народа обимно је мемо-
арско дело које је Нушић посветио своме трагично погинулом си-
ну Страхињи Бану. У првом издању књиге, која је изашло у Бечу
1921. године, и које је илустровао сликар Т. Швракић, стоји потре-
сна посвета:
Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова
бележи ти отац гроб.

Роман-хроника говори о трагичним данима Србије и њеног на-
рода који се преко Приштине, Пећи, Призрена и Албаније повла-
чио пред непријатељем.
“Лагано креће збег који је загушио друм. Несрећна мајка, која
носи на леђима свој најдражи терет, своје чедо, исцеђена, бледа, во-
штана лица; рањеник, који је недолечен кренуо из постеље огрнут
болесничким ћебетом; па отац који носи кућу на леђима и мајка
која води уморну дечицу за руке; заробљеник промрзао, поцепан,
изгладнео, који сумануто звера идући за гoмилом; па руски мор-
нари и француски болничари, па залутала деца без родитеља, без
топла одела, без заштите – све те слике, и друге болније, промичу
кроз гомилу кола воловских, коњских, крај кола свих врста, свих
облика, кроз низ аутомобила, муниционих кола, топовских кара
и товарних коња. И све се то измешало, и кола и људи и стока, и
све се тиска, све граби, иако се једва креће и пробија кроз гомилу,
и свако носи, осим оне опште, још и своју сопствену невољу, свако
свој бол. Свако своју историју, увек ружну историју. Једни су кре-
нули у свет, а оставили кућу и тековину своју на милост и неми-
лост пљачки која сад бесни у њиховом завичају; други су кренули,
а најдражи им из куће на бојишту, и ко зна јесу ли живи, и ко зна
хоће ли их видети и хоће ли кадгод чути o њима; трећи су кренули
са горким сазнањем да су за собом оставили гробове својих милих,
које нико неће обићи, нико опојати, нико прекадити; четврти су
кренули, а немоћне своје, децу или старце, оставили уз пут у не-
познатим местима, код непознатих људи; пети, шести, седми...
Иду једно за другим родитељи без деце и деца без родитеља,
очајни без утехе, бони без неге, изгладнели без понуде, изнурени
без одморка. Унезверено и узбуђено, са осећањем страха, пони-
жења и патње, креће се поворка невоље и јада и тече друмом као
набујала река болова.”

(Деветстопетнаеста. Одломак)

Борисав Станковић (Врање, 1876 – Београд, 1927)
По речима Јована Скерлића “био је можда најјачи приповедачки
таленат који је икада био у српској књижевности.”
Први светски рат затиче га на раду у Министарству просвете
и црквених послова. Поштеђен “војништва и учешћа у ратним на-
порима” 1915. године једно време боравио је у Врању, а затим у
Нишу, где је прешла читава влада са администрацијом. Као рефе-
рент Црквеног одељења одређен је да службено прати вод који
је, у повлачењу, преносио мошти Стефана Првовенчаног, из Сту-
денцие према Пећи. Породицу оставља у Краљеву и враћа се на
дужност. Међутим у Пећи одлучује да напусти војску која је кре-
нула преко Албаније, и одлази за Подгорицу, а затим на Цетиње.
После капитулације Црне Горе, 1916. године, преко Босне полази
ка Београду. На путу је задржан у Дервенти. Захваљујући свом по-
знанику Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде,
тада “заменику шефа војног Гувернмана за окупирану Србију”, Бо-
ра Станковић био је поштеђен интернације. Разочаран и сломљен,
под пратњом жандара враћа се у Београд, где му се налазе жена
и три ћерке. Живот у окупираном Београду био је и тежак и ри-
скантан. Глад, болест, хапшења, интернације били су свакоднав-
на појава. Дневнички записи које је у то време писао остаће као
важно литерарно и документарно сведочанство из тог периода.
“Чујемо да су и књижари покупљени, одведени у Град, и биће
интернирани. За Цвијановића и не чудимо се. Зна се да је издавао