Српска књижевност и писци у Великом рату

Вељко Петровић (Сомбор, 1884 – Београд, 1967)
Песник, приповедач, публициста, историчар уметности, један је
од ретких аутора чија је биографија и после Првог и после Другог
светског рата ишла узлазним путем. Био је члан Српске краљев-
ске академије, председник Матице српске, Српске књижевне за-
друге, дугогодишњи управник Народног музеја у Београду.
Као приповедач заузима једно од најважнијих места у српској
прози 20. века. Пише и љубавну и родољубиву поезију. Стихови
из песме Српска земља ући ће у готово све антологије родољубиве
поезије:

“Ово је земља проклета, ал’ моја;
маћеха моја, моја мати драга;
о ја те мрзим, јер те нико ко ја
не љуби тако, моја мати драга!”

(Одломак)

Између 1914. и 1915. године био је у штабу Моравске дивизије дру-
гог позива. Са владом прелази у Ниш. При Југословенском од-
бору је уредник публикације Савремена питања. Са војском је
прешао Албанију и са Крфа је са многим интелектуалцима упу-
ћен у Женеву у Новинско-пропагандни биро, где је до 1919. године
радио на штампању новина и публикација.
Приповетке из Првог светског рата изашле су у збирци Издан-
ци из опаљена грма. У њима најчешће говори о величини малих
људи који чине подвиге, без икакве жеље да буду хероји и без
свести о вредности онога што су учинили.
Једна од можда најпотреснијих прича јесте приповетка Земља
која има и програмски карактер.
“Сремац нам је успут растумачио да му је син отишао у добро-
вољце прошле године, пошто су њих двојица пребегли с нашом
војском кад се онда повукла из Добановаца... Сад су га решили
војске и послали на науке у Француску. Писао му је тако: да га
чека у Марсељу ових дана, па кад је прекјуче у Ници прочитао де-
пешу о торпиљирању наше крфске лађе с ђацима, одмах се по-
плашио од најгорег... [...]
– Изгубио сам ја њега, видећете!... А гди, гди?... Јесте’л видели
колика је то сила, нигде јој ни краја ни дна...
[...]
– Не мучите се, господине Недељковићу, још и таквим бесми-
слицама!... Молите ви Бога да вам га врати жива и здрава... а,
а кад се већ умре, свеједно је то, тако рећи, где и шта ће бити с
нашим лешевима...
– Не диваните тако, господине! – скочи Недељковић из посте-
ље и, ухвативши ме за руку, благодарећи настави – ви сте млади...
чекајте кад будете старији, кад будете рађали и сахрањивали!...
Кад се будете вратили у народ, и с народом поживели... ви сте се
одстранили мало од народа и од земље; кад се будете вратили и
видели како све што се на земљи рађа, у земљу мора и да се врати.
И роса, и семе, и стока, и човек. То је закон божји. Нема живота
на земљи без мртваца у земљи. Нема души ни места ни мира на
небесима док се тело не врати ономе чије је и било. Ја сам прост
човек, али на земљи живим, од ње живим, па знам. То је закон
божји. Сви смо ми земљи дужни својим телом, зато га и морамо
вратити њој кад га душа напусти... [...]
Тек што сам сео за доручак “портир” дотрча да ме позове у де-
легацију...
Овај час је јављено из префектуре да су галипољски рибари
јутрос рано наишли на један сплав с четири наша војника. Како
је сунце искочило из воде угледали су их недалеко од своје барке
и лепо су распознали четворицу људи који се око сплава држе за
уже, до прсију у води. Чудили су се да на њихове узвике не одго-
варају нити машу. Кад су им се приближили, тек тада су видели
да су сва четворица укочени, мртви...
На два стола, једно уз друго, лежали су наши јадни, лепи мла-
дићи, мало раскречени, с рукама згрченим изнад главе, с болним
осмехом на помодрелим уснама. Са шињела још је по која кап
капала на под...
– Дете моје... сине... тако да те нађе твој баба! – говорио је тихо
и прибрано, још једном се прекстио, и, тресући се једва приметно,
повуче се иза осталих:
– Извол’те господо! [...]
Пошто није било православног свештеника у граду, опојао их
је католички, присутни Срби су само отпојали Свјати Боже...
– Сине мој, кад већ Бог није дао да те жива загрлим, хвала му и
натоме, што те је баба и мртва нашао...
– Зар немају ови овде нигде утрине од жуте земље, или бар од
песка и шалитре, за своје мртве? Држе их у каменим сандуцима
изнад земље, да се пеку на тој јари, Боже ме опрости... Е сине мој
слатки, само ако се твој баба врати жив, и црно испод нокта ће
потрошити, само да тебе понесе у твоју лепу земљу, у наше цвеће
и зеленило...

(Одломак)

Владислав Петковић Дис (Заблаће код Чачка, 1880 – Крф, 1917)
Песник утопљених душа
У Првом балканском рату био је ратни извештач при Врховној
команди.
Један од најпознатијих и најаутентичнијих београдских боема
свој кафански начин живота умногоме је изменио после венчања
са Христином Тинком Павловић, која му је била велика песничка
инспирација. Из срећног брака родило се двоје деце. Почетком
Првог светског рата био је мобилисан као “обвезник чиновнич-
ког реда”. Врло брзо је ослобођен војничке дужности и почиње да
ради као ратни дописник Браничевског округа. Судбоносне 1915.
године Дис оставља породицу у Чачку и са војском прелази преко
Албаније и стиже на Крф. Тада пише песму Пролеће 1915. године,
која је објављена у нишком Делу:

Опет нам је земља тешка ко тамница.
Помрчина густа насред груди лежи.
И варош и вода, брдо и равница –
Све је једно данас, све гробови свежи.

(Одломак)

На почетку рата затиче га и тада млади ратник Станислав Краков,
који је своје утиске о Дису оставио у једном фрагменту аутобио-
графије Живот човека на Балкану.
“Баш на три дана пред мој полазак за позадину, упознао сам пес-
ника Диса, суморног по своме изгледу, суморног по своме животу,
суморног по својим песмама ’Утопљене душе’, у чијем је насло-
ву било већ неког трагичног предосећања... Ратови су растресли
његов тешки песимизам али су можда проширили његов видик
смрти, и он је променио начин писања. Изненада је избила његова
патриотска лирика. ’Ми чекамо цара’ била је последња збирка пе-
сама овог сина сиромашног кафеџије, који је сам био учитељ у ма-
лим забаченим планинским селима, а потом мали чиновник на
београдској трошарини, борећи се да изађе из ’поднебља глиба’.”
Са групом интелектуалаца Дис је 1916. пребачен у Француску.
Често је са носталгијом мислио на породицу бринући за њихову
судбину у окупираној Србији. У том периоду настала је песма
Међу својима.

“У мом срцу поноћ. У њој кадкад тиња
Мисо, да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже, шта ли данас у Србији ради?”

(Одломак)
Ница, на Ђурђевдан, Dis
Српске новине, Крф, бр. 27 (9. јуни 1916)

Из Нормандије је прешао у Париз, а онда је у јесен 1916. године
примио писмо од супруге. Обавештавала га је како није добила
новац који је требало да шаље Дисов пријатељ са Крфа. Деца су
гладовала. Очајан и разочаран, у тешкој депресији, Дис одлучује
да пође на Крф.
Укрцао се на лађу Италија и кренуо ка својима. Пред зору 17.
маја 1917. године, лађу је погодио немачки сумарен. По сведочењу
малобројних преживелих, једина прибрана особа у том хаосу био
је Дис. Мирно је скинуо наочаре и ставио их у џеп. Међу послед-
њима је ушао у већ препун чамац за спасавање. Било је, међутим,
касно. Страшан вртлог који је пароброд створио у тренутку док
је тонуо, повукао је са собом чамац, многобројне путнике, а међу
њима и песника Утопљених душа, jeдне од најлепших и најзна-
чајнијих књига поезије на српском језику, родоначелника српске
модерне. У џепу сиромашног песника пронађене су наочаре и
драхма и по.