Српска књижевност и писци у Великом рату

у изгнаству у Солуну. Следећег дана на гробљу Зејтинлику сахра-
њен је “прометеј наде, апостол јада”, песник бола и поноса, Ми-
лутин Бојић.

Милош Црњански (Чонград, 1893 – Београд, 1977)
Песник, романсијер, есејиста, драмски писац.
Између поезије, есеја и романа, његов живот одвијао се од родног
Баната и села Иланче, потом Темишвара, преко првих студент-
ских дана проведених у Ријеци. Први светски рат затиче га на сту-
дијама у Бечу. Регрутован је у пролеће 1914. године и одређен да
служи у градској артиљерији тврђаве у Пшемислу. Од тада креће
ратна одисеја великог песника: Нови Сад, Сегедин, Зрењанин, где
је распоређен у 29. регименту, која је упућена на ратиште у Србију.
Игром случаја, због болести, двадесетједногодишњи аустроугар-
ски каплар Црњански избегао је да учествује у рату против соп-
ственог народа. Уз помоћ утицајних пријатеља мајка успева да га
пребаци у Ријеку на опоравак. У пук се враћа у лето 1915. године.
Из Бечкерека је упућен на ратиште у Галицију, где је видео све
ратне страхоте. У рововима, између битака, пише чувену песму
Серената. Успева да се пребаци у Беч, али то више није био град
његове младости.
“Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа...
Постојала су тада два Беча. Један: здрав, млад, који је одлазио
на бојишта, да се врати у болнице, без руку, ногу, или глава. А
други: богат, крезубав, шкарт, забушант, који се парио код куће са
остављеним женама. Једни су ишли у смрт – најбољи део станов-
ништва – а други – који су се богатили на рачун њихов – окретали
су се још увек на музику валса. То је била селекција.”
Привремено је проглашен неспособним за рат, па је преме-
штен у Сегедин, а потом у Коморан и Острогон у школу резервних
официра. Током рата написао је низ песама које објављује у загре-
бачком Савременику. Прекомандован је у северну Италију, у Сан
Вито, а потом премештен у Абацију (Опатију). Поново су смрти
и ужаси на све стране, и у коментару о Сан Виту казаће: “Пред
смрћу, сваки људски осећај је интензивнији. У младости, и у рату,
човек носи у себи дубоку чежњу за срећом, као да ће вечно живети
и као да је будућност, крај свих грозота, лепа.”
На путу за Италију свраћа у Загреб, где се среће са Јулијем Бе-
нешићем, уредником Савременика, који му објављује песме. Крај
рата дочекује у Бечу. Доста му је лутања и жели да се врати у зави-
чај. По завршетку Првог светског рата, преко Загреба и Новог Са-
да, одлази код мајке на опоравак. На том путовању, намах преки-
нутом у Загребу, посећује редакцију Књижевног југа. Из тог пе-
риода датирана је песма Југославији: “Ниједна чаша што се пије,
/ ниједна тробојка што се вије / наша није...” Коначно, крајем де-
цембра 1918. године, стиже у родну Иланчу. Одмара се, пише пес-
му Замореној омладини и чувенену поетску прозу, антиратни
роман Дневник о Чарнојевићу.
Рат је завршен. Црњански има 26. година. У пролеће 1919. дола-
зи у Београд и уписује студије упоредне књижевности и историје.
“Већина студената на Универзитету у Београду, године 1919,
била се тек вратила из рата. Као ја.
Већина је била у похабаним униформама, а Србијанци у ши-
њелима и са шајкачама на глави... [...] Ја сам се на Универзиту по-
јавио у остацима одела аустријског официра, са камашнама на
ногама, и баскијским береом на глави, на велико увеселеније на-
ших Паризлија.
У ствари, на Универзитету, тада, сусрела су се два сталежа.
Они који су били остали у земљи, под окупацијом, или који су
били у војсци, вратили су се у крпама. А они који су провели рат у
Француској, у Паризу, вратили су се одевени, као нека, наша, ари-
стократија”.

(Одломци из Коментара Лирике Итаке)

Поред збирке Лирика Итаке, доживљаје из рата описаће у књи-
гама Дневник о Чарнојевићу и Света Војводина.
“Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким
Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора и загледам
се у маглу, и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?
Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме,
како ме уморише. Војник сам; о, нико не зна, шта то значи. Али
у овој бури, што је завртела мозак свету, мало је људи који тако
слатко и мирно живе као ја. Вучем се од града до града, под овим
јесењим дрвећем, руменим и жутим, које има на мене исто толико
утицаја као на Хафиса вино.
[...]
Седе рањеници, крвави, прљави, дрхте, хладно им је. Један
мртвац потрбушке у локвама крви. Свукли су га свега голог. У
гудурама седе, леже, пуцају. На другом брежуљку, преко, у магли
дима и земље, која се прашила и ковитлала, виде се руске жице.
Из једне рупе иронично ми виче неко мађарски и псује страшно
гадно. Десно од нас излазе, као мрави, из ровова, ројеви 33. пука и
јуре у грозној дреци и јаукању. Провлачимо се између трновитих
жица. Неко нам немачки псује мајку и назова нас псима. Искочих.
Сав зрак око мене дрхташе као да је био пун танади. Падох у
неку раж. Земља се ковитлала и прскала преда мном увис. Трчим
као луд. Сјурисмо се у неке баре. Неко паде крај мене у глиб.
[...]
Научили смо да пијемо живот дубље но икад, од када свет по-
стоји. Страховито, уплашено, пажљиво, ја гледам живот и држим
га рукама које дрхте, и гледам око себе шуме и путеве и небо.
[...]
Болан, горким осмехом ја их гледам све. Себе, погуреног и из-
мученог, како кашљуцам; и оног што је негде у Одеси, и можда је
већ међу њима; па и оног што полупијан полази на један од нај-
страшнијих положаја на Капорету; па и оног што је пун колајни
седео пред шумом и мислио можда на мене и погинуо у једном
једином вихору граната.
Свуд руље јуре, тумарају... Ено их где се међу собом кољу, кољу
у урнебесу шума и блата, у агонији крвавих руку и мисли... Ми-
лиони се спремају под својим варошима, где је море високих, ва-
вилонских кула, где је бура од челика и грмљавине гвожђа, крај
бескрајних лука, пуних бродова. А грдна Слобода стоји и гледа у
океан...

(Дневник о Чарнојевићу. Одломци)

Растко Петровић (Београд, 1898 – Вашингтон, 1949)
Песник, есејиста, романсијер, дипломата
Прича о Растку Петровићу почиње у знаменитој и многољудној
породици Милеве и Мите Петровића, када им се родило девето
дете – Растко... Сам Растко Петровић је у есеју Општи подаци и
живот песника написао своју рану животну причу:
“Најпре, када се родио, његова је земља била сасвим малена, без
мора, слаба; коначна смрт претила јој је сваки час. Убиство краља.
Крунисање. Анексија, митинзи, уписивање у дечје добровољце,
нередовно свршавање основне школе... Упис у болничаре...
Земља све више расте к југоистоку. Победе. Зима. Он је такође
порастао за читав прст. У чарапама војничким које је скидао
остајали су промрзли прсти...
Земља се толико раширила и узрасла, али после колико муче-
ња, после колико тескоба. Он сам сад је био млад, снажан човечић
који је желео поћи свим правцима света. Бежао је кроз Албанију,
где је јео хлеб од буђи, и где се грејао уз туђе плећи и гледао лица
која је јуче поштовао да се сад гадно свађају о мало места крај ват-
ре. Сви закони социјални овде су били раскинути. Могао си уби-
ти човека и да никад никоме не одговараш; могао си умирати и
да се нико на тебе не обазре, а цео тај свет је ипак био страховито
везан и за негдашње друштвене законе који више нису важили
и за живот уопште. То је био повратак племенским пећинским
уредбама чопора. Он се толико пута тада грозио и увек је хтео да
живи. Тек тада почео је да пише песме, и да му се свака реч коју
изговори учини страховито скупоценом; он је нервозно жвакао
изразе гледајући коње и људе да цркавају, био је постао добар и
није разумевао ко би могао уништити ту доброту у њему. Видео је
људе који су од глади, мучења, очајања престали припадати људ-
скоме роду, оне који су се бацали у реку и оне који су већ трули-
ли. Видео је хиљаде својих вршњака, пре времена регрутованих,
како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час, остављају
за собом изнурене другове да умиру по друму...
(Есеји и чланци : Општи подаци и живот песника. Одломци)

Почетком Првог светског рата са сестром Надеждом Петровић,
чувеном сликарком, као болничар добровољац негује рањенике.
А онда узастопне смрти потресају породицу Петровић. На самом