Српска књижевност и писци у Великом рату

алманахе југословенске и сву патриотску литературу. И чудо да
је смео и остати, као што је чудо што није до сада диран. Али се
чудим за Гецу Кона који је код нас важио као ’Шваба’ и ’Чивут’.
Али кад су на станици утрпани у воз са осталим интернира-
нима, у последњем часу Цвијановић је пуштен, а Геца одведен.
Сигурно Геца као опасан, онако кљакав и способан за војника!
После се чуло да га је теретило што је он штедро помагао поро-
дице својих професора и других писаца, чија је дела штампао и
издавао.”
Требало је преживети, хранити и збринути породицу. Писац
доноси одлуку да почне сарадњу са Београдским новинама, које
су тада биле окупаторски лист. Од децембра 1916. године у више
бројева, у литерарном подлистку објављивао је приче: Балкански
типови, Прошли дани, Љуба и Наза, Расковник, Њихов ускрс, Ма-
ли Калемегдан и цртице из живота окупираног Београда. Једна од
њих је и Мој нови издавач и продавац књига, у којој описује безу-
спешне покушаје да збирку Божји људи прода књижарима. Какве
ироније, књига ће завршити на пијачној тезги код Јакова пиљара:
“Као што знаш, сада на пијаци само код мене има масти, слани-
не, суве шљиве и друго. И чим дође муштерија, ја ћу прво књигу
да понудим, прво њу мора да купи па онда масти и месо. И онда
мора, ја шта ће! Доврши победоносно Јаков. [...]
И сада ево на пијаци ’Божји људи’ као поређани међу кантама
масти, бурадима кисела купуса, сувом сланином, пршутом и ко-
басицама, а одозго увенчани као неким ауреолом, венцима лука,
паприке и метлама, стоје. Боже, Боже, каква је чудна судбина чо-
вечија! Ето они, просјаци, божјаци, који су за живота гладовали,
од глади и умирали, како дочекаше да се сада, после смрти, ба-
шкаре међ оволиком земаљским благом и насладом!”
Београдске новине, бр. 63 (6. март 1917)
Јетко ће се Бора Станковић обрачунати и са “узорним” бео-
градским госпођама које су му још онда претиле “Видеће он кад
дођу наши!”

Огризовић о нашим дамама
“Уморан сам. Не могу више. Огризовић ми постаје тако неугодан
и тако тежак са оном његовом вечитом позадином. Насмејан, али
са у очима неком злурадошћу, ситошћу. Чисто ме вређа кад год
почне, узевши ме под руку, да ми прича о нашима. Где је био, ко
му је долазио, и њихово полтронско понашање. Изгледа да се и он
заситио и, циник, почне да ми се руга причајући о нашим госпо-
ђама, госпођицама, о њиховој неморалности, перверзности.
– А ваше су боље!
Отимљући се од њега често бежим, не могући да поднесем
онај његов глас, наглас кроз нос и као да заноси.
А, заиста, не лаже. Одлазећи код њега, колико сам пута зати-
цао их...”
Текстове из дневника намеравао је да објави још за живота.
Међутим, књига Под окупацијом објављена је тек после пишчеве
смрти 1929. године.
Вероватно је постојало више разлога за сарадњу са окупацио-
ним новинама: лоше материјално стање, несналажење у ратним
условима, страх од поновне интернације и могуће одмазде, поја-
чаном осећању неправде...
Због те сарадње, после рата, доживеће многе нападе и непри-
јатности. Тако ће у Политици 1919. године изаћи низ чланака у
којима је оштро нападан.
У току рата, у Женеви 1918. године излази Нечиста крв као из-
дање Библиотеке југословенске књижевности.

Исидора Секулић (Мошорин, 1877 – Београд, 1958)
Есејиста, романсијер, приповедач, преводилaц.
Прва ратна година, 1914, за Исидору Секулић почиње смрћу мужа
Емила Стремницког. Зиму проводи у жалости за супругом и за-
вршава Писма из Норвешке. Ова космополитска књига, објавље-
на пред сам рат, наићи ће на ћутање књижевне јавности.
Августа 1914. године, под командом Степе Степановића, у би-
ци на Церу и Јадру, српска војска поразила је генерала Поћорека.
Била је то прва савезничка победа у Првом светском рату. У бици
на Колубари и Сувобору, новембра и децембра, српска војска је
под командом Живојина Мишића избацила аустроугарску војску
из Србије.
Исте, 1914. године, у првим ратним операцијама погинула су
браћа Владислав и Дарко Рибникар. Некрологом у стиховима Иси-
дора ће се поново огласити на првој страни Политике дубоко се
клањајући њиховим сенима:
У обадва рата / Били. / Обадва брата / У обадва рата / Рањени /
Обадва брата / У трећи рат / Пошли / Обадва брата / Из трећег ра-
та / Не дошли.
У току окупације живела је повучено у Сокобањи, Алексинцу
и Београду. У свеопштем хаосу рата и трагичних судбина, током
1915. године, потресле су је смрти драгих познаника Александра
Наумовића, есејисте и преводиоца Уроша Петровића и смрт де-
чака Станислава Сондермајера који је погинуо као најмлађи бо-
рац у Церској битци. Мало је позната песма у прози Тихе строфе,
коју је објавила у нишком Делу 15. јуна 1915. године и посветила је
Сташку Сондермајеру.
У причи Последња заштитница 1915-те Исидора описује тра-
гично повлачење војске и народа пред надмоћним непријатељем.
“Сва је граница на три стране била отворена рана. Али бојеви
су још трајали. Још је очајнички брањена земља. Још су тутњали
црни возови и бацани војници са фронта на фронт као гвоздено
оружје. Још се ретка комора провлачила пречицама, још су рање-
нике преносили из места у место. Још се живот није укочио, још
ствари око нас нису изумрле. Још је било наде.
Тада, једнога дана, страшљиви људи су, као птице без крила,
загњурили главе дубоко да не гледају и да не чују. А храбри су по-
гледали авети у лице. Војска се повлачи! Војска се повлачи!
Помахнитали смо. Све што је могло поврвело је на југ. За вој-
ском. А војска? Умор јој избушио лице бледим рупама. Полегла је
у седлу, напор јој је очи стаклом превукао, газила је децу и старце
који су падали држећи се за руке и сећајући се села. Трештала је
псовка, бацано је оружје, множили се заробљеници. Остављају-
ћи отаџбину, војска се претворила у народ, а народ се претварао
у збег. Бегунци су били сви они становници који су напуштали
домове и бежали на југ, у туђину; бегунци су били и сви они вој-
ници који су напуштали своје јединице и бежали на север, у до-
мовину.
Непријатељ је навирао са свих страна. Народ је срљао у про-
гонство. Старој српској колевци, Рашкој, ишли су крвави похођа-
ни у госте.”

(Одломак)

У току аустроугарске окупације, као и Бора Станковић, и Исидо-
ра је објављивала текстове у Авали, књижевном додатку Београд-
ских новина. У свечаном броју, 18. августа 1916. године, на наслов-
ној страни, објављена је прича Носталгија из збирке Сапутници.
Због те сарадње поле рата није доживљавала непријатности које
је имао Бора Станковић.
Још једном ће се Исидора вратити рату и моралним дилемама
која прате ратна збивања и живот под окупацијом у тексту Како
је управо било? који је објављен у Новој Европи 1. јуна 1921. године.
“Како? Да ли сви учесници свесно знају којим су путевима
прошли кроз окупацију? Да ли су од окупације доиста начини-
ли део историје, или окупација остаје само име за један интервал
времена? Да ли окупација може заузети ранг епохе, или значи
само епизоду? Да ли су мисли учесника биле довољно чисте и
одређене да их дигну изнад сфере у којој су морали живети? Да ли
је идеја судбине народне консеквентно осећана и спровођена за
време окупације? Да ли се само телом, или се збиља животом слу-
жило отаџбини за то време? Да ли су све духовне функције биле
потпуно исправне, баш и кад су форма и акт изгледали правил-
ни и прави? Да ли су учесници били механизам или организам
тешког националног задатка?”

(Одломак)

У окупираном Београду најпре су биле затворене све књижарске
радње из којих су биле повучене све српске књиге штампане ћи-
рилицом. Затворене су и штампарије, повучена ћирилична слова.
У новој штампарији излазе Beogradske novine које су биле једно од
главних гласила окупираног Београда. Објављиване су на немач-
ком Belgrader Nachrichten, мађарском Belgrádi Hirek и хрватском.
Излазиле су од 15. децембра 1915. године па све до краја окупације.