Одисеја поручника Крамера

Крамер је, наравно, био члан Мисије “Ренџер”, а не Мисије
“Халјард”, али је рекао оно што му је више одговарало у тој ситу-
ацији. Он даље наводи како је совјетски потпуковник био “прили-
чно груб” према њему и како ми је на крају рекао: “Ти ниси заро-
бљеник”. Ове речи Совјети су му понављали до последњег часа.
Када је потпуковник изашао из собе, Крамер је кренуо ка кревету
да узме свој пиштољ. Стражар је уперио бајонет, али није смео да га
употреби, па је он ипак узео пиштољ. Потом су га извели из Хо-
тела и три сата држали под стражом на улици. Видео је како црве-
ноармејци спроводе белогардејце и ускоро је чуо пуцње из тог
правца. У наставку, Крамер пише:
Руски генерал–мајор, који је био најнервознији човек кога сам
икад видео, ишао је около издајући свима наређења. Пре него што
ће се смрачити, видео сам потпуковника који ме је испитивао и
он ми је наредио да са својим наоружаним стражарем уђем у кола
да би ме одвезли да узмем ствари…
У међувремену, неко ми је украо кишни капут и кожну јакну.
Кад сам се вратио у град, тамо су били транспортер и два америч-
ка цивилна аутомобила марке “форд”. Аутомобили су били узети
од четника. Наређено ми је да возим један од ”фордова”, а са мном
су у кола ушли потпуковник и стражар са аутоматским пушкама.
Двојица немачких официра су са наоружаним стражаром уба-
чена у амерички транспортер, док су руски генерал и неколико
подофицира ушли у други ”форд”. 98
Отишли су у Параћин, удаљен око 50 километара у правцу сев-
ероистока, где је већ био образован логор за заробљене четнике.
Совјетски обавештајни официр испитивао је Крамера до пола три
ујутру. “Морао сам да му испричам исто што сам рекао официри-
ма у Крушевцу, а разговарали смо уз помоћ преводиоца. Инсисти-
рао је на питању где су Дража Михаиловић и мој претпостављени
пуковник, а када сам му рекао да не знам, неколико пута ме назвао
лажовом. Такође је желео да зна где је моја радио станица. Када сам
му одговорио да је немам, побеснео је”, наводи Крамер.
Иследник је потом оптужио америчког официра да је шпијун,
питао га је коју шпијунску школу је завршио, какве “специјалне ин-
струкције” је имао, итд. Онда га је одвео у неку колибу, где је на по-
ду спавало седам совјетских војника. То је било Крамерово прво
преноћиште у заробљеништву, с тим што му је иследник одузео
врећу за спавање и ташну. Сво време нису му дали да једе.
Ујутру, када је враћен у собу у којој је испитиван, Крамер је ви-
део да су му ствари испретуране. Питали су га како планира да
ступи у контакт са шефом Мисије, а он је поновио да не зна где је
Мекдауел. Рекли су му да у Софији не постоји америчка војна ми-
сија, мада је он преко радија чуо да постоји. Одбили су да о
његовом положају обавесте његову команду у Барију. Крамер
наставља:
Убрзо потом, одвели су ме до пута и убацили у амерички ками-
он са два немачка официра и девет стражара. После десет мину-