Одисеја поручника Крамера

ницима низ насеља, да се у овим насељима истакне америчка за-
става и да се тако спречи улазак Црвене армије. 51
Преговори о предаји Немаца настављени су и сутрадан, 10. ок-
тобра. За тај дан Крамер у свом извештају пише:
У девет часова Немци су јавили да ће отићи на договор са офи-
цирима у Краљеву и видео сам немачки тенк како с куриром на-
пушта Крушевац. 52
Међутим, да ли зато што у њиховим редовима није било је-
динства по питању предаје, или да би одговорили на стезање чет-
ничког обруча, Немци су тог дана једним авионом бомбардова-
ли Крушевац. Крамер не пише о губицима током бомбардовања,
наводећи само да је седам четника погинуло покушавајући да
ископа једну неексплодирану бомбу (то је био њихов уобичајени
начин снабдевања експлизивом).
Наредног дана у Крушевац је стигао велики број немачких
рањеника из борби с Црвеном армијом. Преговори о предаји
настављени су 12. октобра:  “Немачки официр ми је рекао да ће
сви Немци на Балкану капитулирати ако би дошли амерички
војници, чак и само ради надгледања”, наводи Крамер. 53
Током 13. октобра ситуација се још више заоштрила. “Видео
сам жестоку борбу четника с немачком стражом на железничкој
станици и аеродрому (ова два објекта налазе се на супротним кра-
јевима града – прим. аут), када су покушали да украду оружје и
муницију. Такође сам видео четнички камион натоварен лаким
оружјем и муницијом како одлази из Крушевца, док немачки вој-
ници стоје у близини. Немци су несумњиво били деморалисани.
Један официр ми је рекао да су били уморни од пропаганде”, пи-
ше Крамер.
У коментарима на извештај, Крамер је 23. октобра додао:
Учествовао сам у неколико четничких препада на нацисте.
Лично сам видео како ножем убијају стражаре. Гледао сам тако-
ђе ликвидирање два немачка војника који су том приликом заро-
бљени, а који су били оптужени за злочине против цивилног станов-
ништва. Налазио сам се у земљи где нема милости према заробље-
ним нацистима. 54
Тога дана, 13. октобра, он је први пут ступио у контакт са Совјети-
ма, тако што је команданту наступајуће 52. стрељачке дивизије, гене-
ралу Миљајеву, послао писмо преко Кесеровићевог потпоручника
Александра Златковића. Потпоручник је отишао пешице у правцу
двадесетак километара удаљеног Ћићевца. Одговор није стигао ни
тог, ни наредног дана. “Срби су пажљиво мотрили на моју реакци-
ју у вези са приближавањем Руса. Искрено говорећи, био сам упла-
шен, али се нисам усудио да то покажем речима или делом и једино
што се назирало био је преки суд, ако успем да се извучем из овог
хаоса”, бележи амерички поручник. Његов страх долазио је отуда
што је схватао – а пре ће бити што му је то касније у Барију речено
– да су преговори о предаји Немаца четницима и Американцима у
супротности с политичким договором западних лидера и Стаљина.
Углавном, своје опције тога дана он овако описује: