Одисеја поручника Крамера

ји, или ће их она напасти. Златковић је одмах кренуо натраг, али
пошто је ишао пешице није могао раније да превали раздаљину од
23 километра. Он је још рекао Кесеровићу да је видео како Совјети
спроводе групу четника Варваринског корпуса, у правцу Параћина.
Зато што је Крушевац већ био “пун комуниста”, а црвеноар-
мејци су почињали да разоружавају четнике, Кесеровић је пред-
вече 14. октобра на састанак с генералом Миљајевом послао ма-
јора Микића, наредивши својим јединицама да се “у ситним де-
ловима” извлаче у правцу планина Гоч и Жељин.
У међувремену, пише даље Кесеровић, Совјети су у Крушевцу
на превару заробили мајора Властимира Весића и велики део ње-
говог људства, као и 500 до 700 четника Расинско–топличке групе
корпуса. Према изјавама одбеглих, црвеноармејци и партизани су
малтретирали и тукли четнике, потпуно их опљачкавши, “…тако
да ниједан више није имао ни часовника, ни прстена, нити чега
другог од вредности. Неки од наших старешина били су побијени
још исте вечери од стране комуниста”, наводи Кесеровић, додају-
ћи да је иста судбина задесила и гарнизон Српске државне страже
Милана Недића (недићевци), који се током ослобођења Крушев-
ца прикључио четницима.
Заробљене четнике Совјети и партизани су спроводили до
Параћина, где су, у негдашњој касарни, направили концентраци-
они логор за противнике комунизма. Успут им није давана храна,
а када би неко покушао да пије воду, “поред друма, из баре, био је
на лицу места убијен, или у најбољем случају премлаћен”, пише
Кесеровић. Код села Каоника мајор Весић је узвикнуо: “Склањајте
се, ево аутомобила!” Искористио је пометњу и побегао. (Весићев
сестрић, Душан Васовић, износи нешто другачију верзију: да су
се у близини чули камиони, а да је мајор Весић, да би направио
забуну, узвикуно: “Авиони!”71)
Црвеноармејци су потом у Кесеровићев штаб послали једну
делегацију не би ли изнудила предају четника, али ови су, на очи-
гледно лажна обећања, одговорили негативно.
Иначе, Обавештајни одсек совјетске 57. армије послао је 5. сеп-
тембра 1944. својим јединицама обавештење да су “четници Драже
Михаиловића… реакционарна војска…, која се бори на страни оку-
патора од 1941”. Довољно говори већ и наслов једног од обавештења
Обавештајног одсека: “Информација о саставу и распореду Југо-
словенске армије, немачких армија на Балкану, 19. септембра 1944.
г. и реакционарних армија Павелића, Недића, Михаиловића и
Рупника, 5. септембра 1944”. 72
Из овога би се могло закључити да је Совјетски Савез имао
исти однос према Павелићевим усташама, који су од 1941. били
саставни део осовинских формација, и Михаиловићевим четни-
цима, који су увек били део Западних савезника. Међутим, није
било тако. Од усташа заробљених на Источном фронту Совјети
су формирали Југословенску бригаду, коју су довели у Југославију
и ставили је под команду Ј. Б. Тита. С друге стране, четнике за-
робљене у Крушевцу Совјети су одводили у концентрациони ло-