Одисеја поручника Крамера

цу, градовима на Западној Морави, удаљеним око 65 километара.
Видевши да партизани нападају само четнике, Крамер је послао
писмо њиховом команданту, али су они претукли курира и одго-
ворили “да Американци не треба да се интересују за грађански рат
у Србији и да би им било боље да оду”.
Наредних дана партизани потискују четнике преко реке, али
онда бивају потучени и враћени натраг. Крамер бележи:
Дана 22. септембра, у малом селу, осам миља од Дренове, видео
сам тела осморице цивила, који су ножем били мучени до смрти.
Старији човек је ножем био исечен по лицу, а потом су им лобање
разбијене кундацима. Млађи човек који је одбио да приступи пар-
тизанима био је страшно избоден по наређењу партизанке, која
је то све посматрала. Фотографије ових тела такође имам… Од
партизанских заробљеника сам сазнао да су имали стриктна на-
ређења да убију или заробе америчке официре међу четницима. Мо-
је убиство су наредили пуковник Љубо Вучковић из партизанске
2. пролетерске дивизије и потпуковник Бурић из 4. пролетерске
бригаде. Бурић је из Црне Горе. 44
У коментарима на извештај, који је 23. октобра 1944. написао
амерички поручник, наводи се да су партизани “починили толи-
ка зверства и терористичка дела”, да није веровао да су они под
командом Ј. Б. Тита, под утиском пропаганде коју је слушао уочи
доласка у Србију. Ово су његове речи:
Кад сам у Каиру и Барију био у додиру с партизанима, њихова
доктрина и изјаве биле су без замерки. Ако су ове банде стварно под
Титовом командом, онда ми је потпуно јасно зашто британским и
америчким официрима за везу није било дозвољено да буду у пратњи
партизанских јединица у наступању. У својим извештајима у Ба-
рију и Казерти савезнички официри за везу били су присиљени да се
служе информацијама добијеним из друге руке. Већина партизан-
ских заробљеника које сам видео (међу Кесеровићевим четницима
– прим. аут), били су муслимани из Црне Горе. Ниједан од њих није
био у борби против Немаца, што ме наводи да поверујем да се у
Србији води једино политички рат. 45
Наравно, партизани су припадали тзв. Народноослободилачкој
војсци; била је то 2. пролетерска дивизија.
С друге стране, четници су ликвидирали заробљене партиза-
не, који су, према Крамеровој процени, у чак 90 посто случајева
били муслимани из Црне Горе. У овој бици, познатој под именом
Битка на Западној Морави, или Битка на Парцанској коси (према
селу Парцане), Крамер је чуо и паљбу немачких тенкова, али их
није видео. Касније су му четници, као и сељаци, рекли да су тен-
кови изашли из града и пуцали и на четнике и на партизане.
Први у низу Крамерових састанака са Немцима одиграо се уп-
раво тог дана, 22. септембра. Он пише:
Четници су некако уговорили састанак са аустријским офици-
ром у близини Крушевца. Он ми је казао да би евентуалне америч-
ке гаранције да ће сви Немци који се предају бити евакуисани у
Италију и смештени у америчке затворе и да неће, како им је