Одисеја поручника Крамера

та извели су ме одатле и ставили у заробљено немачко возило за
извиђање са другим руском потпуковником, два немачка заробље-
ника и руским возачем.
Пре него што смо кренули дошао је руски генерал и упитао ме
где ми је радио-станица, а ја сам му поновио да је немам. На то ме
је убо прстом по грудима и рекао: “Лажеш ме”. Одговорио сам му
да то може да провери преко својих официра у Крушевцу… Поно-
во ми је рекао: “Ти ниси заробљеник, али морамо да будемо веома
опрезни, јер би могао да будеш немачки шпијун у америчкој уни-
форми”. Обавестио ме је такође да су четници напали руске тру-
пе код Варварина, као и у области Београда. Један други руски пу-
ковник ме је замолио да му поклоним свој карабин, с обзиром на
то да ми више неће бити потребан. 99
Каније током дана возила су прешла југословенско–бугарску
границу. Немачки пуковник рекао је једном приликом Крамеру
да њему и његовом пратиоцу током ноћи није било дозвољено да
спавају. “Нису добијали храну, као ни ја до тог тренутка”, бележи
Крамер. Предвече, у неком бугарском месту, он је добио “нешто
пиринча с хладним соком од печења и шољом ретког чаја”. Пре-
спавао је са двојицом бугарских радника, на “старом и прљавом
металном кревету”.
Сутрадан, 16. октобра, Крамеру је такође било ограничено кре-
тање, али је од овог дана почео да добија храну у генералској мен-
зи. Рекли су му да ће се о њему распитати код америчке мисије у
Москви.
Крамера су поново испитивали 17. октобра, пре него што су га
ставили у ауто и повезли, не желећи да кажу у ком правцу. Он
даље пише:
Ипак, дуж пута сам видео саобраћајне знаке који су указивали
на то да се возимо ка Софији. Неколико пута смо променили во-
зило и коначно сам стигао у Руско посланство у Софији.
Пошто сам два сата одседео у соби за пријем, и даље не знају-
ћи шта се дешева, пришла ми је руска WAC-а и обратила ми се
на перфектном енглеском: “Здраво, Американац”, рекавши ми да
нећу бити усамљен у овом граду, пошто овде има много Америка-
наца и Британаца, а када сам упитао шта су они, заробљеници
или авијатичари, није хтела да одговори и само је рекла да су то
амерички и британски официри.
Сат касније одведен сам у канцеларију другог руског потпуко-
вника, који ме је обавестио да ће телефонирати Америчкој миси-
ји да дођу по мене. Потом ми је наручио оброк.
Око 22.45 стигао сам у вилу Америчке мисије… 100
За 18. октобар 1944. године Крамер је записао:
Око 15 сати стигао је амерички авион са залихама за Аме-
ричку мисију, тако да сам око 18.15 слетео у Бари, где сам поднео
извештај СБС-у, потом отишао у америчку болницу и набавио
нешто прашка за спавање – за прво целоноћно спавање у проте-
клих седам недеља.