Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

управља нечијим животом. Кад би то тако било, онда наведе-
ни стихови не би били “бесмртни” већ би представљали израз
једног чудовишног и патолошког егоизма. Овде није реч о при-
меру за опште правило јер су историјски догађаји јединствени и
непоновљиви. Овде се ради о хришћанском схватању односа чо-
вековог греха и судбине целокупне природе.
Наведени стихови не значе, као што ауторка тврди, да
се косовској девојци стално у животу дешавају непријатни
догађаји– “фаталност која је погађа” – па да у један од њих спада
и бој који ће на пресудан начин обележити морал и схватање
свих генерација српског народа. Они имају једно дубље, ми-
стичко и разлозима неприступачно значење и односе се на по-
следицу човековог првородног греха. “Јер знамо” пише апостол
Павле, “Да сва твар уздише и тугује до сада” (Рим.VIII, 22). У зав-
ршним стиховима косовка девојка не оплакује догађај јер је он
изнад суза; она у њима говори о величини и дубини самртне
туге која је толика да и сама природа замире пред њом. И сама
“твар уздише и тугује” над пропашћу српске војске и државе.
То је, по нашем мишљењу прави смисао завршних стихова
песме Косовка девојка. Ма шта данас говорили “теоретичари
будућности” – синови и кћери теоретичара и заступника “светле
будућности” – косовски бој је био догађај таквих размера да се
до краја историје и времена неће избрисати.
Последњи и можда најзачајнији стуб југословенске заблуде нала-
зимо у чланку посвећеном Јовану Цвијићу. Цвијић је, по речима
ауторке, “покушао да изгради једну довршену и документовану
теорију о карактерима и типовима југословенског народа”.
У психологији народа или “психичкој етнологији” треба раз-
ликовати две ствари. Дух или свест народа и порекло тог духа
или свести. Према оснивачу психологије народа, Морицу Ла-
зарусу “дух народа то је оно што од мноштва појединаца чини
народ; то је веза, принцип, идеја народа, која од њега ствара
јединство”.
Ова теорија о постојању јединствене народне
свести, од самог свог настанка била је изложена разорној и,
рекли бисмо, оправданој критици. Не улазећи у детаље те кри-
тике, треба поменути пре свега нејасан статус њеног предмета.
Где и како постоји дух народа? И да ли уопште постоји на начин
који би психологији народа обезбедио положај научне дисци-
плине? Критикујући ову теорију и Дилтај је тврдио како народна
душа нема оно јединство самосвести и поступања које уочавамо
у појму индивидуалне душе. Имајући у виду ову критику, није