Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

ну и надискуствену светлост, Franciscus Patricius тврди да је пра-
узор и идеални свет који је( “бескрајно светло пуно светала свих
идеја”. Ова надземаљска и нетелесна светлост јесте оно што се
у античком платонизму називало космос ноетос, односно свет
интелигибилних бестелесних суштина.
Извор и отац ове светлости – и то је највиши степен неопла-
тонског мистицизма – јесте Бог. Бог, дакле не само што није
телесно светло, како тврди ауторка он је изнад и нетелесне мета-
физичке светлости.
Зашто је ово важно осим због указивања на погрешно
тумачење дела једног мислиоца? По нашем мишљењу, овде се
скрива други духовни стуб југословенства, а то је одбацивање
или непознавање сопствене духовне традиције. Немање слуха за
неоплатонизам западног типа, означава и одсуство разумевања
за сопствену неоплатонистичку традицију дату у облику исихаз-
ма. Да подсетимо, по мишљењу једног од најбољих познавала-
ца духовности српског Средњег века, Димитрија Богдановића,
“главну посредничку улогу према неоплатонизму има у нас
књижевност исихазма”.

Ограниченост простора и намена овог рада, присиљава нас
на један сажети, тако рећи телеграфски приказ ове тенденције
српског Средњег века. Григорије Цамблак, писац краја XIV века
и почетка XV века, у Служби Стефану Дечанском, даје неке од
основних елемената хришћанског, неоплатонског мистицизма.
Описујући циљ аскетског живота он сасвим неоплатонистички
тај моменат описује следећим речима: “Очи стекавши духов-
не…Сада гледаш јасно што око не виде, по апостолу”. Услов за
постизање овог мистичког заноса и сазнања јесте посебан начин
живота који се у духу хришћанског неоплатонизма описује као
животни став који окреће лице од пролазног и пропадљивог
и усмерава се ка вечном и непропадљивом (”пропадљиво не
марећи и на непропадљиво мотрећи”). Онај који води овакав
начин живота у једном тренутку постаје “сасуд изабрани,
достојан Божије посете”; другим речима, достојан да прими
дар мистичког заноса и сазнања.
Пре њега Кир–Силуан, тренутак мистичког просветљења
описује и каже да “онима који то буду осетили ништа на небу ни
на земљи није слађе”.
А то је према овом аутору, сазнање пре-
светле и бесконачне божанске светлости. За пут до тог стања
Кир-Силуан каже да “дух…као по степеницама, добрим делима
узлази ка Богу.” Има ли веће супротности између мистичког
византијског неоплатонизма и аристотеловског рационализма
схоластике латинског запада. Ако је корен свих европских народа