Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

је изван интересовања Ксеније Атанасијевић. Али, да ли је то
ипак сметња да се боље схвати мисао оних који су, по Августи-
новим речима “усред лудости овога света, мудрост учинили
својим занимањем”. Да ли се утицајима хришћанског неопла-
тонизма можда може објаснити и метафизика Бранислава
Петронијевића. Кад ово кажемо мислимо на његово тврђење да
се свет и свака ствар у њему “састоји из простих и квалитатив-
них тачака”. Ове квалитативне тачке су, према Петронијевићу,
квантитативно непротежне али су испуњене “квалита-
тивним садржајем”. Петронијевић затим тврди да постоји
“супстанција света…из које потичу квантитативне тачке…
при свом настајању и у коју се враћају при свом нестајању.”

У предговору Петронијевићевој Историји новије филозофије,
професор Бранко Павловић, повезујући ове тезе са традицијом
неоплатонизма каже да би “вредело покушати једно накнадно
читање његових Принципа метафизике, једно читање које би
могло открити повезаност метафизике са традицијом из које
је Петронијевић произашао, мада сам није био тога свестан”.

Као потврду овог мишљења можемо додати и Петронијевићеву
тезу према којој се “истраживање метафизике протеже и на
трансцеденталне састојке стварности.”
Треба се сетити и на-
ведених Његошевих стихова. Ако уместо “Идеа” кажемо, у
Петронијевићевом духу “проста квантитативна тачка”, а уместо
“вечна огњишта” кажемо “супстанција света” онда теза профе-
сора Павловића добија на својој тежини и уверљивости.
Део посвећен Доситеју Обрадовићу и Петру Бартуловићу, једном
православном и једном католичком моралисти, открива нам
трећи темељ југословенства – произвољно спајање и стварање
привидне равнотеже. Стварно, чега има сличног у делу ри-
мокатоличког свештеника и бившег православног монаха,
што не би било заједничко са тезама било ког моралисте тога
доба? Са истим интелектуалним разлозима Доситеј Обрадовић
могао је бити приказан у пару и са неким другим следбеником
просветитељства. Да много година после смрти ових аутора
није створена држава која је обухватила значај и једног у другог
– држава која од почетка до краја није била утемељена у свести
бар половине својих житеља – нико их никад не би доводио у
неку садржајну везу.
Овај духовни темељ помаже нам да схватимо све оне натег-
нуте равнотеже и изједначавања: четника и усташа, српских и
хрватских националиста, стварање разних митова и повезивање
разних “Бора и Рамиза”. Имамо доста основа да на темељу
историјског искуства тврдимо како је ова духовна алхемија де-
ловала само у српској националној свести.