Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

Код Флоренског (руског аутора из првих деценија XX века)
налазимо учење о Светој Софији коју овај аутор схвата као
“велики корен створења у својој целини”. Садржај Софије
су идеје, а те идеје аутор тумачи прво као “небеско биће које
обликује земаљско биће” а друго као “конкретна пуноћа највећег
савршенства и стварности”. У односу према створењима то је
њихова првобитна природа а друго њихов анђео чувар. Посма-
тран по свом односу према Богу, “софијски свет” јесте љубав
Божија. Најзад, стих који говори о односу “идеје” и “вјечног
огњишта” – “из којег сам и ја излећела” упућује на наоплатони-
стичку теорију еманације духовног света вечних облика из не-
достижне божанске суштине.
Кад сад погледамо наведене стихове онда нам постане јасно
да је црногорски Владика и српски песник био дубоко утемељен
не у “езотеријским сферама” већ у неоплатонизму као теоријском
основу исихастичког живота и доживљаја суштине створеног
света и сваког створења у њему. Одбацивање овог темеља значи
подсецање самог духовног корена српског народа; Југославија
од Срба није тражила само жртве у телу даване током читавог
XX века, већ као што видимо и жртве у духу.
Кад већ говоримо о Његошу, можда није на одмет поменути
чињеницу да ауторка уз његово име девет пута помиње придев
“црногорски”, осам пута придев “југословенски” а ниједном
“српски”. Читајући приказ о Његошу, полако почињемо да схва-
тамо како је југословенство послужило, да тако кажемо, као рупа
кроз коју је исцурило српство најсрпскијег дела нашег народа;
и не само њега. Услов југословенства било је потискивање и
брисање српства; овај процес налик је амнезији. Човек који
изгуби свест о својој личности, свом пореклу и својим живот-
ним циљевима, лако постаје плен сваке врсте обмане. Народ
који се одрекне себе, губи свест о себи. За такав народ се онда
лако може рећи оно што је својевремено изјавио Петер Хандке:
“Због своје верске и географске упућености на саме себе, Срби
не умеју себе да објасне”. Поред свег поштовања које имамо
према једном од ретких људи на Западу који је на југословенску
кризу и српску несрећу гледао мимо успостављених шаблона,
не можемо а да не приметимо сву глупост ове изјаве. Шта значи
географска упућеност? Па не живе Срби на неком пацифичком
острву око кога стотинама километара има само вода. И шта је
верска упућеност на самог себе? Нису Срби исто што и заостали
Зороастријанци који се крију у Ирану. Ипак, у овој изјави нешто
је вредно пажње, а то је теза да Срби не умеју да објасне себе.
Они који су се одрекли свог имена и свог порекла то стварно
нису у стању. Јер шта је за нас Југословенство? Духовно стање
народа који се прво одрекао свог имена, а онда потврђујући
стару максиму nomen est omen, и своје прошлости.
Као што смо рекли, српска књижевност Средњег века са
својим богатим садржајем хришћанског неоплатонизма, остала