Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

рећи неколико речи о њеним размерама. Деведесетих година XX
века, од самог почетка југословенске кризе и пропадања српског
народа у њој, присуствовали смо једном сасвим необичном фе-
номену – уједињењу нашег антагонистичког и подељеног света.
Тада су у исти строј стали стари и проверени непријатељи–
Америка и Иран, Јеврејске организације и палестински идеоло-
зи, да поменемо само неке од њих. Они који су се разликовали
у свему у чему се људи и народи могу разликовати у једном су
били сложни: српски народ је главни ако не и једини кривац за
распад Југославије и грађански рат у њој. И тада је свако нашао
разлог и оправдање да се прикључи гомили и баци и свој камен
на овај народ. Нека врста планетарне махнитости протутњала је
кроз светску штампу и политичку елиту. Мало је било оних који
су одолели овој струји.
Ма каква сила била у основи ове појаве – а о томе још није
формулисана убедљива хипотеза – једно је сигурно: у позади-
ни поменуте планетарне лажи стајала је сабласт Југославије и
југословенског опредељења српског народа у њој.
Поред осталог, мудрост је и борба против привида: Дела
духа – књижевност, сликарство, философија – настају у тишини
и њихови творци понекад у тишини и забораву проводе свој
живот. Због тога се чини да у галами и махнитости овог света та
дела и духовне одлуке засноване на њима немају готово никакав
утицај. Али није тако. Дела политичара, моћника и људи овога
света, поред свог наметљивог сјаја, умиру са својим носиоци-
ма а често и пре њих. Духовне творевине трају генерацијама и
преживљавају векове. Дела духа су много јача него што се мисли
и треба их озбиљно узимати у обзир. Једно од таквих дела јесте
и теза о јединственом југословенском народу и југословенској
свести. Немамо никаквог разлога да сумњамо у интелектуално
поштење Ксеније Атанасијевић. Неколико година пре смрти, у
једном интервјуу она је изјавила: “Једино што никад и никако
нисам могла да поднесем јесте лаж. Лаж мрзим. То једино мрзим
на свету”.
Имајући у виду читав њен живот ми немамо разлога
да јој не верујемо на реч. Међутим, свака књига која се залаже
и доказује југословенску идеју и поред најплеменитијих намера
свог аутора – усуђујемо се рећи после свих проживљених невоља
– представља неопростив грех и злочин против српског народа.
Ксенију Атансијевић оправдава то што је ово дело написала
пре Другог светског рата и пре свих страхота које су се српском
народу десиле у том рату; а и после њега.
Већ смо рекли да историју философије и философску про-
шлост можемо схватити као неку врсту лавиринта. Предложена
а одбачена решења, то су методи које нећемо користити и тезе
које нећемо заступати… Тумачење духовног наслеђа српског
народа кроз југословенску прспективу није пут којим се може
ићи. И то је прва – негативна – вредност овог дела.

Али оно има и своје позитивне вредности. Прва је начин
приказивања. Мисао српских и осталих философа изложена
је прегледно и тематски јасно. Тезе су међусобно повезане и
чине складну логичку целину. По својим стилским и педагош-
ким квалитетима, ово дело може да буде не само подстицај већ
и узор за будуће писце националне, духовне, пре свега фило-
софске судбине. Врлина ове књиге јесте и повезивање домаћег
наслеђа и европске традиције. У вези са тим можемо се зауста-
вити на чланку посвећеном Божидару Кнежевићу. Кнежевићева
теза о неопходности једне ствари за постојање нечег другог и
о непотребности тог другог у односу на свој темељ, подсећа на
концепцију Николаја Хартмана о слојевима бића – неорганског,
органског, душевног и духовног – и зависности виших слојева
у односу на ниже. Кнежевићева теза о свести као најкрхкијој
и најмлађој способности човека дозива у сећање Шелерово
схватање духа – суштине човека – као ентитета који у себи нема
снагу за деловање већ ту снагу изводи из нагона.
Ово наравно не значи да је Кнежевић утицао на поменуте
мислиоце јер они нису ни чули за њега. То значи само да је овај
балкански усамљеник, са још неким припадницима свог рода,
равноправно учествовао у општој историји мисли; то значи да
српски мислиоци нису били само реципијенти светске башти-
не, већ да су, у одређеној мери и у складу са својим снагама, били
и њени градитељи. Најзад, то нас враћа на речи једне Андрићеве
личности из Травничке хронике са којом би се могао завршити
овај чланак: “Јер зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање
од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу?”