Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

у Средњем веку, ако је Средњи век њихово детињство и младост,
која их је исто као и детињство и младост појединачног човека
заувек обликовала, онда су Срби са једне и Хрвати и Словенци са
друге стране, били много удаљенији него што се то и највећим пе-
симистима чинило. Да би се ове две супротности спојиле у једну,
југословенску идеју, било је неопходно да се једна од тих страна
одрекне своје прошлости, свог Средњег века. Не треба да кажемо
која је то страна била. Одрицање од сопствене прошлости – то је
стуб југословенства у српској националној свести.
Мистички неоплатонизам по нашем мишљењу јесте и кључ
за тумачење Његошевог дела, пре свега Луче микрокозма. Стога
се не би могли да сложимо са тврђењем Ксеније Атанасијевић
која говорећи о овом филозофском спеву тврди како је овај
аутор за своје мистичко надахнуће материјал нашао у “езоте-
ричним учењима”.
Пре проблема “езотеријских извора” долази
питање утицаја одбачене и заборављене традиције хришћанског
неоплатонизма на Његошево схватање света. Обратимо пажњу,
само на једно место из Луче микрокозма:

”Ја сам твоја искра бесамртна
рече мени свијетла Идеа
водићу те к вијечном огњишту
из којег сам и ја излећела.”

Не знамо ниједно место, не само у нашој него ни у светског
књижевности, која на језгровити начин излаже срж неоплато-
нистичке метафизике.
Израз “Идеа” којим се, од Декарта и Лока, прво на Западу а
онда и у читавом хришћанском културном кругу, означавају
искључиво когнитивни садржај свести, код Његоша, употребљава
се у свом изворном платоновском, тачније неоплатоновском
значењу. “Идеа” је овде трансцедентна суштина, темељ људског
бића, или како каже Његош, његова – искра бесамртна. Даље,
ова трансцендентна суштина се у духу хришћанског платонизма
поистовећује са анђелом чуваром. На тај начин Његош постаје
део оне традиције која платоновске вечне и непролазне интели-
гибилне корене човека изједначава са Старо и Ново заветним
анђеоским силама. Ова традиција постоји од раног хришћанства
па све до руских идеалистичких филозофа XX века.
Тако на пример, Блажени Августин стихове 95. псалма –
“Јер је Господ велики Бог и велики цар над свијем Боговима” –
тумачи тако што израз “богови” изједначава са платоновским
идеалним суштинама. На исти начин, Августин и израз из
псалма 125 – “Слуге Господње” – тумачи у истом смислу. То су
оно што он назива inteligibilia или “оне ствари које само умом
могу да се схвате”.