Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

Дакле, рекли смо преувеличавање. Преувеличавање минор-
них историјских личности и њихово наметање Србима, било је
потребно да се створи лажна равнотежа величине. На српској
страни сматрало се да ће овај метод учврстити идеју која нигде
осим у Србији и Црној Гори није била ни прихваћена а камо
ли утемељена. Због преувеличавања, тог стуба југословенске
државе и југословенске свести у Србима, у нашим уџбеницима
деценијама су исти статус имали сеоски бунџија Матија Губец и
светско-историјска личност кнеза Лазара. Било је потребно да
се изједначимо и у историји и у духу па да лажна заједница тако
опстане. Друга страна преувеличавања хрватских и словенач-
ких личности била је потцењивање и одбацивање сопствених,
а о томе ћемо такође говорити. Сада се задржавамо на оцени да
је потцењивање себе и преувеличавање других била цена коју је
државотворни народ морао да плати за опстанак државе коју су
сви осим њега – стари, нови и најновији народи – сматрали или
“нужним злом” или “прелазним решењем”
Учење Franciscusa Petriciusa, кога је ауторка приказала под
именом Фрањо Пертић – мада се он сам тако није потписивао
– представља најслабији приказ у књизи и повезан је са другим
стубом југословенске свести у српском народу.
Прво о приказу: не можемо се сложити са тезом да је овај
аутор изградио “једно сасвим оригинално схватање света”.
Учење Franciscusa Petriciusa само је једна варијанта Ренесансног
идеализма који се неговао на фирентинској академији Козима
Медичија а чији су најзначајнији представници били Марси-
лио Фичино и Ђовани Пико дела Мирандола. Фирентинска
академија била је последњи значајан покушај да се на духовни
простор латинског запада врати платонистичка метафизика и
њена теза о трансцедентној суштини света.
Описујући учење Franciscusa Petriciusa, Ксенија Атанасијевић
тврди да је то једна метафизика светлост, “светлости која је исто
што и добро”, и која “ствара живот, сушу, тело, једном речју сву
природу”. За ту светлост она каже како је опште присутна и како
“све ствари одржава и уништава”. Најзад, она је поистовећује
са Богом.
Када би Patriciusovo учење било онакво каквим га наша
ауторка приказује, онда овај ренесансни мислилац не би био
обновитељ платонизма, већ пре неке варијанте пантеизма, па
чак и староегипатске митологије и њеног учења о богу Сунца
Ра. Patricius јасно прави разлику – која се у приказу не прави –
између физичке светлости и њених елемената који “потпадају
под вид” и нетелесне светлости за коју каже да је “сасвим
једноставна”. Другим речима, он прави разлику између светло-
сти коју испитује оптика и светлости у једном дубљем смислу,
која је предмет мистичке метафизике. За ову другу, натприрод-