Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

ли онда прављење државе на претпостављеном југословенском
националном духу, било заправо зидање на песку.
Међутим, за нас је друго питање важније. Наиме, шта је према
Цвијићевом мишљењу темељ јединственог југословенског наци-
оналног духа? На ово питање ауторка, приказујући Цвијићево
дело одговара: “Он (Цвијић) процењује да су разлике психичких
особина у вези са природом географски индивидуализованих
региона”.

Другим речима, географски услови у којима живе
неке људске скупине, одређују њихову свест, вредносни систем
и начин поступања. И ту долазимо до петог и последњег темеља
југословенства у српском народу, наиме до давања предности
материјалног над духовним. Религиозно и вредносни систем
повезан са њим, потискују се у други план а предност се даје
материјалном, односно географском.
Теза по којој људску свест, вредности и правила поступања
изведена из њих, одређују географски услови јесте варијанта та-
козване географске теорије друштва. Према овој теорији клима,
реке, рељеф, флора и фауна итд. одређују људско друштво и
његову културу. Овом теоријом људска свест своди се на при-
родну околину а човеку се пориче слобода; он се своди на при-
везак природе. Осим тога, према овој теорији, човек није слика
и прилика свог творца већ је, да тако кажемо ens geographicum.
Цвијићева теорија уместо духовних вредности у темељ на-
ционалног бића поставља материјалне ентитете. О чему је овде
реч? Вредности Светог су, према раширеном, готово општем ис-
куству, највише вредности. Оне су не само изнад материјалних,
већ су и изнад моралних, сазнајних и естетских вредности. Овде
се треба сетити Кјеркегоровог Аврама и телеолошке суспензије
етичког, дате у његовој намери да, слушајући реч Божију, жртвује
свог сина јединца Исака.
Оног часа када су више духовне вредности а са њима и највиша
вредност Светог потиснуте, а на њихово место постављене
ниже, материјалне, почело је – да се послужимо насловом једног
сада заборављеног романа – Гордо посртање српског народа.
Друкчије речено, тако велика несрећа која је у прошлом веку
српски народ довела на сам руб постојања може се објаснити
само неким великим узроком – неким духовним ломом у
дубини његове свести. Јер, све почиње и завршава се у духу. Ако
у људском животу нема ничег већег и значајнијег од Бога онда ни
од окретања од њега и његових вредности, нема веће трагедије
ни за појединца ни за народ. Последњи најважнији стуб, можда
и сама суштина кризе у коју је са прихватањем југословенске
свести запао српски народ, јесте у овом обртању вредности, у
стављању материјалног изнад духовног. Тиме је оно што је суш-
тинско постало акцидентално, важно је постало неважно а више
је постало ниже.
Поменули смо кризу српског народа и њену повезаност са
југословенском идејом. Мада је јасно на шта мислимо ипак ћемо