Југословенски мислиоци и лутања српске мисли

У писању националне историје делотворни или прагматич-
ки фактор има дакле једну активну и једну пасивну страну.
Оно што се може замерити приложеном начину испитивања,
јесте потпуно занемаривање византијског, хришћанског и нао-
платонистичког наслеђа и његовог утицаја на српску духовност
не само Средњег већ и новог века и модерног доба. У основи
оваквог става по нашем мишљењу јесте погрешна концепција
интегралистичког југословенства (”Један краљ, једна држава,
један народ”), и потпуне окренутости вредностима латинског
запада. Због тога, ауторка није била у стању да увиди постојање
овог изузетно значајног аспекта наше мисли, аспекта који
упућује на њену дубоку укорењеност – независно од западно-
европског посредовања у античко и хришћанско наслеђе.
Свако написано дело, па наравно и ову књигу, можемо тумачи-
ти из угла њеног аутора. У богатој личности “прве даме” наше
филозофије и о њеном занимљивом животном путу може се
доста тога написати. Читаоцу у том смислу препоручујемо из-
ванредну књигу госпође Мирјане Вулетић.

Ми ћемо покушати да књигу сагледамо као документ о инте-
лектуалном и моралном стању српског народа, као сведочанство о
духовним темељима на којима је почивала прво југословенска идеја
а затим и југословенска стварност и пропаст повезана са њом.
Приказ Марка Марулића и уопште садржај дела овог далматин-
ског моралисте пример је првог стуба југословенства у српској
националној свести, стуба који ћемо у недостатку бољег израза
назвати преувеличавање.
Сентенције и размишљања овог писца ако нису безначајне
и опште познате, онда су изузетно глупе па чак и непобожне.
Има ли ишта глупље од басне о “Кози која је појела магарца”
па га после “избљувала” и непобожније од повезивања ове гро-
тескне слике лишене било какве везе са стварношћу, са Новоза-
ветним моралним разлозима на које се поменута басна позива
(Лука VI, 37; Мат.VII. 2) и има ли ишта баналније од молитве
“О Боже који владаш свим стварима, води нас у рај!”,па ипак
наша ауторка овог моралисту, слободно можемо рећи, засипа
комплиментима. Са овим у вези треба поменути и оцену извес-
ног Ајзенграјена (Eizengreien), оцену коју Ксенија Атанасијевић
са одобравањем наводи, а која Марулића оцењује као “најбољег
филозофа свога доба и изврсног песника и писца”. Упркос
трагања по свим значајнијим енциклопедијама и лексиконима
– немачким, француским, енглеским па и хрватским – име овог
хвалоспевца нисмо успели да пронађемо. Ни име ни дело. Реч је
дакле о најобичнијој обмани коју је наша ауторка без провере
прихватила као истину.