Огледање на месечини

Маргина, Душановац.
Када?
Питање на које одговарају у три ритмичка удара, каденцирана,
прве три реченице романа, не остављајући ни на тренутак просто-
ра сумњи око одређивања временске перспективе дела.
Нећу се вратити, отишао сам, имам – глаголски облици уво-
дних реченица дела актуелизују, такорећи тренутно, сада, сагле-
дану временску перспективу: будуће време, време прошло и пре-
зент – свевременост. Садашњост је нужна, али не и једино актуелна.
Тропрста уводна формула почетка тражи свој одјек у четвртој
реченици дела:
Видите оног белоглавог дечака тамо?
Четврти угао у постављању сцене за драму животописа Љубе
Шампиона обраћање је читаоцу, одјек традиционалног, усменог
вида казивања у модерно индивидуализованој урбаној животној
повести. Позната је форма усмене прозне традиције која има акту-
елизовану перспективу свевремености. Тиме је успостављена тро-
димензионалност, јер дубина слике је време потребно да око доп-
ре до најситнијих детаља и углова значења, смисла, до бића прика-
заног света. Слојевитост није само просторна димензија, а то је у
најјаснијем могућем виду поетичка рефлексија усменог облика, у
коме је брзина исприповеданог по јединици времена готово јед-
нака брзини  мишљења. Савршена лепота ума приповести, у којој
смрти нема, обасјаће и остале жанрове, облике, пејзаже усменог
стваралаштва, а посредно, на рефлектованој светлости ове истине,
огледају се и дела модерног сензибилитета, тематике и језика.
Четврти угао у времену приповедања је искорак из сопствено-
сти, из бића приповести, које властито време одмерава актуелном
садашњошћу епохе дубоког историјског, друштвеног, идеолошког
набоја. У питању је надрастање сопствених маргина текста  у ван-
времено ткиво, у коме сусрет наратора и читаоца, на обострано из-
ненађење и уз размену тајанствених истина и чудесно лепих заго-
нетки, протиче стварно, постојано и пристрасно. Такав сусрет, ко-
ји, рационално сагледано, није очигледна неопходност припове-
дања и приповедачког става наступајуће исповести, не може се ту-
мачити просто техничким термином – сказ. Није у  питању ни на-
глашавање, подизање нивоа субјективизације исповести, као ни
постављање категоричког моралног императива пред саосећај-
ног идеалног читаоца укљученог у ток исповести ради подупира-
ња њене веродостојности, или акцентовања хриди патетизације.
Исповест са маргина сопствености, заборава, бића, на бриду је
патетике, јер наступајуће поновно проигравање животне драме у
свести, на позорници је много чега другога и драгога. Ризик је био
вредан чекања дугог дванаест година, колико траје Љубин еми-
грантски раскорак. Тешко је одшкринути врата интимне бајке,
тешко је носити се са бременом наслојеног времена које, очиглед-
но је, сада, након толико година, није нашло свог одушка, већ је и
даље на Душановцу, чека да се откине са руба, чека да превали и
провали преко усана.
Актуелизован језички фразеологизам је слика “одшкринутих
врата”, слика је аналогија као позив читаоцу, неопходно потреб-
ном, нужно неутралном, објективном, вечито актуелном свевре-
меном читаоцу, који, на самом почетку, схвата: Маргина је Душа-
новац, али где је Душановац, чији је?
И по чему је толико посебан, као и Љуба у њему? И по чему је
то вредан враћања и памћења, кад се већ у првој кључној речени-
ци дела каже:
Не, нећу се вратити.
И да ли је вредан враћања само за читаоца? Читаоца, који није
само спреман на ташто огледање у савршенству сопствене сфере,
већ онога који је спреман да читајући “колена нажуљи”, који није
спреман само видети, већ и чути, ослушнути, намирисати, на-
слутити. Такав је читалац, као Сизифов камичак идеално угла-
чан, бисер-читалац, онај за кога се све даје, и увек је, увек – слуша-
лац. Као у народној уметности, епској песми.
Када сам себи каже “руко, пригрли ову светлост”, када се сам
себи обрати, осетиће се као да говори речима Љубе Сретеновића
са краја романа. Такав читалац мора бити, баш као и наратор, у
посебној врсти перспективе која баштини најбоље од оба света.
То је говор “категоричког императива”, којим наратор одмах раз-
бија гард таште окошталости и гордости рационализације. Прича
о Душановцу није само исповест душановачког боксера, она је у
једнакој мери и повест тачно онаквог читаоца  каквог наратор-кази-
вач очекује на крају дела, на “свом Душановцу”, у огледању на мар-
гинама језика.
Очигледна постојаност традиционалног прозног облика, са на-
мером да сказ буде више од залога присности и казивања, тражи
одјека у традицијском искуству и лако га налази на најуочљивијем
месту – у  усменој епици. Обраћање читаоцу, сада већ и слушаоцу,
након императива-презента у четвртој реченици романа, лако
се препознаје у моделу преобликованог и синтетизованог тради-
цијског искуства поетике усменог причања и певања.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској.