Похара Срба и српског језика

ференцији (1943) Миладин Поповић и Душан Мугоша Косово и
Метохију обећали су Шиптарима (непролазна је заслуга Сретена
Вукосављевића, министра за аграрну реформу и колонизацију, што
је одбио да потпише декрет о исељавању тамошњих Срба када
је 1947. Енвер Хоџа дошао да му се, у складу с договором, “преда
Косово”; Енвер се тада вратио празних руку, али је после тога на
Србе тамо укинут ловостај и он не престаје до данашњих дана);
в) На заседању Авноја у Јајцу, на коме је припремљена основа
за дефинитивни слом Србије, она није имала својих представника
и о њеној судбини тамо су одлучивали они који су се потписива-
ли латиницом и планирали њен суноврат и који ће је касније у су-
новрат и одвести, тј. хрватски и словеначки комунисти, уз помоћ
својих српских специјалиста за прљаве послове. На то указује и
чињеница да су комунисти у Србији и Црној Гори тада имали са-
мо покрајинске, а у Хрватској и Словенији централне комитете, а
разлози за такав однос били су врло једноставни: Србе је требало
држати под контролом и онемогућити им увид у све “стратешке
замисли” о ономе што се српском народу припремало. И употре-
бити их тамо где им “учитељи” нису могли стићи, рецимо – као
“контролоре лијевих скретања” у Херцеговини и Црној Гори, тј.
тамо где усташки нож није могао досегнути. (Не знам шта је све
у Херцеговини постигао Петар Драпшин, али је упамћено да су у
Црној Гори крваво коло заиграли М. Ђилас и Моша Пијаде и да је
после њиховога боравка тамо почела да се исписује књига Пакао
и комунизам у Црној Гори, да се прича о колашинском затвору и
Пасјем гробљу, да се помињу Кечина јама и Мачкова јама, да је у
ову другу “Јово Капа убачио 200 заробљених талијанских војника
и 400 Срба” и много других страхота.)
в) Све велике “партизанске победе и њихове офанзиве” вођене
су по западним српским просторима и њихов је једини резултат
био сатирање тамошњих Срба и припрема терена за оно што ће
се касније догађати, а за то се као потврда могу поменути и макар
три посебно занимљива податка:
први је онај о споразуму који су у Загребу 1943. с Немцима пот-
писали Милован Ђилас, Владимир Поповић и Владимир Велебит
да их Немци “не узнемиравају” док не пређу Неретву и док на
супротној обали не разбију велике четничке јединице које су их
тамо чекале; Немци су поштовали споразум: партизани су седам
дана прелазили Неретву, пренели преко ње 4.500 рањеника, раз-
били 20.000 четника, а после тога, док су “вртели прсте” чекајући
искрцавање савезника на Јадрану, Немци их опколили, сатерали
на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви
урачунавајући у то и оних 4.500 рањеника;
други се податак тиче предлога Николе Демоње Владимиру
Бакарићу да нападне и ослободи Јасеновац; Бакарић је тај предлог
одбио, а кад га је Демоња поновио, њему је у потиљак објашњено
зашто то не треба чинити (после је Демоња проглашен за народ-
ног хероја, без прилике да своју идеју понови и трећи пут, а Јасено-