Похара Срба и српског језика

вање САНУ на таквом “имену” њеног великог речника који је и
заснован, и шест деценија припреман, као Речник српскога језика,
а тек деценију мање излази у свет “под српскохрватским самаром”.
Колико је то ближе простој патологији него елементарној памети,
показују и неки свежи спорови о томе да ли данашњи Вукови по-
томци говоре српским или “српскохрватским” језиком. Такве је
спорове, рецимо, у Хрватској потпирила једна књига тврдњом да
се тамо, као и у Босни, Црној Гори и Србији, говори једним јези-
ком који је “полицентричан”, што је схваћено као да Хрватима “не-
ко из њихове куће” поново жели натурити “српскохрватски језик”
и повукло жестоке полемике па чак и захтеве за судску заштиту
“хрватског језика”. Подоста је о тим споровима преносила и штам-
па у Србији, али то није било довољно српским лингвистима да се
умешају у свој посао и требало је да се појави млади специјалиста
за нека друга знања (Летопис Матице српске, мај, 2011) и да разори
схватање о томе да је онај “полицентрични” језик “српскохрват-
ски”, да он постоји од краја 19. века, тј. откад су се на српски “нака-
чили” Хрвати, да тај језик има своје “центре” у свим “штокавским
републикама бивше Југославије” итд. И да покаже да ауторка, на-
просто, не зна шта је написала будући да у свој тој папазјанији
постоји једино српски језик и ако је он “полицентричан”, онда су
и “хрватски”, и “бошњачки”, и “црногорски” само његове неуте-
мељене варијанте, тј. заперци, а о њиховој “самосталности” моћи ће
се говорити тек кад се проговори “аустријским”, “америчким”, “ка-
надским”, “аустралијским”, “мексичким”, “бразилским”, “египат-
ским” или сличним “језицима”.

* * *
Оставићемо овде по страни мноштво других Јањатовићевих раз-
матрања која су заслуживала да се о њима каже реч више, али
сми-сао таквога казивања тањи се пред чињеницом да су силе
зла свој посао са Србима завршиле и да више никакве “дијагнозе”
немају сврхе. Јасно је једино шта нам се догодило, а за мене није
спорно ни зашто се то догодило ни ко је у свему томе био “главни
извођач радова”.
Јањатовић мисли да су за све што нам се десило криви српски
лингвисти, а ја бих рекао да су они недужни будући да од свега што
им се приговара(ло) ништа нису разумевали нити су икад поку-
шали да схвате нешто од онога што се догађало с њиховим језиком
и са судбином њиховог народа. Једини је то покушао Павле Ивић
када је неке од ових проблема назначио у књизи Српски народ и
његов језик  (1971), али су му Јосип Врховец и Душан Драгосавац
одмах “објаснили неке ствари”, узет му је пасош и он је ускоро, у
51. години живота, присилно пензионисан (“из здравствених раз-
лога”); после тога он је, као најздравији, радио још скоро 25 година,
али је био склоњен (да студенти од њега не би научили да мисле).
Много је, међутим, била невеселија судбина и неких других нај-
бољих лингвиста нашега времена, таквих, рецимо, као што су би-