Похара Срба и српског језика

Погледајмо како су то они учинили.
1) У предговору свом правопису (1892) Иван Броз записао је и
ове редове: “Што се првога дијела тиче, ја сам израдио правила у
главноме према начелима, којих се држао Вук и Даничић, а само
гдјешто одступио сам од њихова писања”.
2) Још је изричитији у том погледу Т. Маретић у Предговору
својој Граматици (1899): “Ако сам хтио, да ова књига буде онакова,
какова треба, морао сам грађу за њу узимати из дјела писанијех
најбољим књижевним језиком. Сви људи, који о тој ствари могу
судити, слажу се у томе, да је Вук Стефановић Караџић до данас
први наш писац, што се тиче правилна и добра језика, да је он за
књижевни наш језик оно, што је Цицерон био и јест за књижевни
латински језик. Будући да о Вуку и ја ово мислим, за то је требало,
да из његовијех дјела саберем што потпунију грађу за ову моју
књигу. Вуку се од свих других писаца у правилности књижевнога
језика највише приближио Даничић; за то сам ја обилно употре-
био и она Даничићева дјела, која су за тај посао најзгоднија. Напо-
кон сам употребио народне умотворине, што их је на свијет издао
Вук познатом својом вјештином, у којој га нитко није достигао.
Другијех извора нијесам хтио употребити”. Тим схватањима Маре-
тић је брзо после тога додао и опаску: “Ја управо не знам, којега бих
писца још употребио, јер онако добро и правилно као Вук не пише
ни један” додајући да ће се “врло тешко наћи штогод у српском је-
зику, што је добро и правилно, а у мојој се граматици не налази
само за то, што нијесам употребљене изворе боље претражио, а
не у томе, што нијесам употребио и дјела другијех писаца.” Маре-
тићеви критерији за избор грађе на којој је засновао своју гра-
матику, дакле, показују да се он не двоуми ни о томе да се бави
српским језиком нити да у тим пословима може имати поузданије
изворе од оних за које се определио.
3) Да су Вукова и Даничићева дела била једини извор за Иве-
ковићев и Брозов Рјечник хрватскога језика (1901), потврђује и сам
Ивековић: “Покојни нећак мој, гимнасијски професор Др. Иван
Броз, с намјером да напише рјечник Хрватскога језика много је го-
дина скупљао грађу за њ из свијех књижевних дјела Вука Караџића
и Ђура Даничића, т. ј. из онијех која су они сами написали и из они-
јех која су само издали на свијет, као народне приповијетке, по-
словице, пјесме и т. д.” Ивековић, даље, наводи да је Броз исписао
103.161 цедуљицу, а да је сам томе додао још 23.875 цедуљица из
оних Вукових и Даничићевих дела из којих грађу није исписао
Броз. У Изворима писменим овоме Рјечнику, уз неколико речни-
ка страних језика, Ивековић наводи 74 јединице, од којих би се са-
мо за једну или две могло рећи да су “хрватске”, а све су остале
српске (уз дела Вука и Даничића, у Изворима се налази Његошев
Лажни цар Шћепан Мали и пет наслова Милана Ђ. Милићевића).
Уз све то, Ивековић истиче да је “за темељ” његовој “радњи постав-
љен Српски Рјечник” Вуков (1852) и у вези с тим наглашава две
појединости. Прва се тиче његовог “признања” да је, практично –
дословце, преписао тај Вуков речник: “Како у сам темељ нијесам