Похара Срба и српског језика

вац је “врло успешно функционисао” до краја априла 1945, тј. и у
време кад су већ сви Хитлерови концентрациони логори били
ослобођени и крематоријуми погашени);
трећи је податак већ из времена када су се западни савезници
са Стаљином договорили о подели интересних сфера, престали
да подржавају Дражу Михајловића и уклонили и последње пре-
преке за дефинитивни полом Србије: Коча Поповић позвао је за-
падне савезнике да својом авијацијом разоре све веће градове и
важније индустријске центре по Србији (и они су то врло успеш-
но извели – на Васкрс 1944!), а после тога се и Броз договорио са
Стаљином да руске трупе прегазе оно што је од Србије остало и да
тако отворе пут његовим “ослободиоцима” за преузимање власти
и завођење неконтролисане репресије над српским народом; Бро-
зова је наредба била да се према Србији “ослободиоци” имају по-
нашати “као према окупираној области”, при чему је занимљиво
поменути да се у саставу руских трупа нашла и она елитна усташ-
ка јединица коју је Марко Месић, после покоља над Србима по
Хрватској, одвео да помогне Немцима под Стаљинградом, а вра-
тио се с Русима да свој посао клања Срба настави уз Западну Мо-
раву. (Марко Месић је, иначе, стрикан онога Стипе који и сад Срби-
ма прети “јасеновачком демократијом”, а ја не знам да ли у Кру-
шевцу она улица још носи његово име.)
2) Кад су, иза руских трупа (и уз помоћ Марка Месића), кому-
нисти “ослободили” Београд, преко онога моста (који су “Прле и
Тихи” разминирали и спасли од рушења) прешла је једна српска
јединица, али је брзо враћена и тамо послата “хрватска” на челу с
Иваном Рукавином (са задатком да прва уђе у “хрватски Земун”;
лепу паралелу тај догађај добио је и приликом ослобођења Загреба:
7. маја ушле су у град српске јединице, али су одмах враћене и тек
за сутрадан “пронађена” је нека “хрватска” – која је дочекана кан-
тама вреле воде и ђубрета, за разлику од Немаца 1941 – који су до-
чекани цвећем и таламбасима; тако је Загреб ослобођен један дан
пре Берлина и због тога му је касније Броз доделио “Орден Града
хероја”). Та је епизода била врло симптоматична у светлу каснијих
догађаја: комунисти су својим ратним стратезима наложили да се
на сремској равници мало “поиграју и фронталног ратовања” и у
ту сврху успоставили тзв. “Сремски фронт” – и претворили га у
гробницу српске младости. На некаквом тамошњем споменику,
подигнутом више деценија после сремске погибије, наиме, нашло
се нешто преко 12.000 имена, други извори веле да их је тамо уби-
јено више од 40.000, а неки помињу чак и 70.000! (комунисти су,
и иначе, увек волели оперисати “великим цифрама” и зато ћемо
узгред поменути и још једну: у јаму Понор код Фоче они су, нег-
де у то исто време, бацили 20.000 (негде се помиње и десетак хи-
љада више) присилно мобилисаних дечака који су се из Босне вра-
ћали у Србију, а оно што је отуд успело да побегне – дочекано је
и побијено на Златибору). Иза таквог “ратовања” остали су сакри-
вени неки елементи најчистије злочиначке комунистичке стра-
тегије и они се огледају, рецимо, у следећим појединостима: