Похара Срба и српског језика

је челу била) “основало Одбор за сређивање стања у Академији.
Тако су почеле чистке у Академији и пријем нових академика при-
сталица комунистичке идеологије. У врло кратком року сломљен
је отпор групе од 16 најхрабријих академика и САН је била под
потпуном контролом комуниста. У редове САН морали су акаде-
мици да приме чак и Душана Недељковића (1899–1984), комунисту
од 1941, који је сам највише инсистирао на чисткама у Академији,
а био је и председник Државне комисије за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача”. (Поменутом Душану Недељкови-
ћу и његовим “настављачима” никад није пало на памет да прого-
воре ни реч о томе колико су Срба побили “нови комунистички
окупатори и њихови помагачи”, шта су учинили с Главњачом и Ја-
јинцима пошто су их ослободили од Немаца, где су све они уте-
мељивали масовне гробнице, колико је стадиона или других обје-
ката по Србији подигнуто на костурницама и сл.) “»Президијум
Народне скупштине НР Србије потврђивао је пуноважност или
стављао примедбе и одбацивао одлуке скупштине Српске акаде-
мије наука о избору нових редовних и дописних чланова, знатно је
проширен круг установа и појединаца који су могли да предлажу
кандидате за избор академика.«” А да би се заштитила “од кому-
нистичке одмазде”, Академија је “за првог почасног члана на све-
чаној промоцији 11. новембра 1948. примила Јосипа Броза” и њего-
во је име до смрти “навођено као прво на листи чланова САН(У).”
“Стављање под контролу Матице српске у Новом Саду комуни-
сти су извели много брже и без неког значајнијег отпора”, али је у
вези с тим занимљива, и неспорна, и општа Јањатовићева опаска
да је “политика разбијања српског етничког простора и српског на-
ционалног јединства вођена из Централног комитета КПЈ (СКЈ),
а усаглашавана само са Загребом и Љубљаном (остали су те до-
говоре послушно спроводили)”, да је “подстицање сепаратизма у
Војводини спровођено преко државних органа и политичких
структура”, а да “током целог периода комунистичке диктатуре
Матица српска није добијала неке значајније политичке задатке
(осим »великог задатка« формалне организације Новосадског дог-
овора 1954), већ је остављена да извршава своје законима утврђене
активности”.

* * *
Два претходна покушаја “обједињавања” језика Срба и Хрвата
(онај Скерлићев из 1913. и онај Белићев из 1929) завршени су без ре-
зултата јер Хрвати нису никад ни помишљали на то да напусте
оно што су “преузели” од Срба кад су напуштали своју чакавску
језичку основу (као и ону кајкавску коју су “преузели” од Словена-
ца), а Србима није падало на памет да се одричу своје десетовеков-
не ћириличке традиције. Када су, међутим, пали у комунистичко
ропство, “одговорним” Србима је “објашњено” да то баш и није
нека дуга традиција и да могу бирати хоће ли се одрицати ње или
сопствених глава. То су, како смо видели, Ђилас и Кардељ најпре