Похара Срба и српског језика

онога што ће се дешавати од 1945. надаље. То, уосталом, не треба
ни доказивати оним Србима који су још сведоци времена о коме
је реч: ја сам, рецимо, у то време завршавао основну школу и био
у гимназији и не памтим да се српски језик називао друкчије него
тако и имао друго писмо него ћирилицу. И сваком писменом Срби-
ну, као и сваком њиховом суседу и/ли суграђанину, то није никад
требало доказивати и о томе сведоче, свака на свој начин, макар две
чињенице. Једна је од њих већ банална: сви су српски непријатељи,
почев од окупације Босне 1878. па до наших дана, најпре насртали
на ћирилицу и једнако је забрањивали и у Београду, и у Загребу, и
у Сарајеву; она је друга необична: када су Швабе који су 1945. про-
терани из Војводине протестовали против учешћа Немачке у ши-
рењу демократије осиромашеним уранијумом по Србији, чини-
ли су то носећи транспаренте исписане ћирилицом.

Друга је чињеница она која се тиче времена кад је Србима почела
систематски да се намеће латиница, али и “идеологија” која је иза
тога наступала и “идеолози” који су је предводили. О томе Јањато-
вић доноси мноштво појединости, почесто таквих које, и са истра-
живачког становишта, представљају поуздану основу за много
дубље увиде и у закулисне игре које су у вези с тим припремане,
али и у заслуге “главних играча” који су то остваривали. Све се то
грана у много праваца, сваки је од њих био једнако фаталан и за
Србе, и за српску културу, и за српску будућност, а ја овде поми-
њем само покоју појединост, при чему њихову хијерархију свако
може одређивати према својим схватањима, а нека она у мом
случају буде – произвољна.
1) Јањатовићев преглед комунистичких докумената, са разних
конгреса и из различитих времена, показује да су њихови доно-
сиоци планирали да Србију разбију на исти начин на који је то с
Русијом учињено неколико година раније. Сетићемо се, наиме, да
је Лењин из Швајцарске, преко ратом запаљене Немачке, а затим
преко Шведске (са 20 милиона марака које су га тамо чекале) и
Финске, доведен у Петербург да покрене “Октобарску револуцију”,
а већ 1920. КПЈ хоће то исто да приреди и Југославији, с тим што су
њене идеје “еволуирале” од схватања о “совјетском Балкану” до
тога да “западне Србе” треба с тих простора “прогнати као оку-
паторе”. Јањатовићева је заслуга што је успоставио везу изме-ђу
данашњих прилика у којима се налазе Срби и почетака утеме-
љивања пројекта којим је све то припремљено. Неке су поједи-
ности у вези с тим посебно индикативне:
а) “Југославија је имала да се распадне на посебне државе –
Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија се и не поми-
ње, док ће се мађарска и албанска национална мањина отцепити,
јер је њихову земљу, наводно, »анектирала« српска буржоазија”;
б) КПЈ је подржала усташки устанак у Лици (1932); нешто ка-
сније у затвору у Сремској Митровици споразум о уништавању
Срба потписали су Миле Будак и Моша Пијаде; на Бујанској кон-