Похара Срба и српског језика

Све су то, међутим, питања за неко будуће време и одговори
на њих, бојим се, неће више никога интересовати, а овде ћемо да-
ље осмотрити неке Јањатовићеве доприносе разумевању данаш-
њих српских језичких прилика. Рекли смо већ да су планови за
разарање Србије, негде тамо, написани латиницом, и да је српс-
ким разарачима припала једино улога извођача прљавих послова.
Да видимо ко су ти разарачи и како су своје послове обављали.
Најистакнутији је међу њима био већ, више пута, помињани
Милован Ђилас и под његовим надзором “у Београду су комуни-
сти спровели чистке у Српској краљевској академији и на Београд-
ском универзитету и у те институције на руководећа места већи-
ном поставили партијски проверене кадрове” уклањајући, у пр-
вом налету, из њих све оне научнике који су имали и име и дело. Та-
да је, рецимо, већ у новембру 1944. убијен Милош Тривунац (Јања-
товић га помиње као уредника Огледне свеске Речника српског
књижевног и народног језика, Београд, 1944) зато што је био, као
изузетно угледан германиста, члан међународне комисије која је,
на захтев Немачке, оформљена са задатком да утврди чињенице о
стрељању више хиљада пољских официра у Катинској шуми – за
шта су Совјети оптужили Немце; Тривунчев грех био је у томе што
је потписао налазе комисије у којима се потврдило да су злочин
извршиле совјетске трупе. (Тако се Тривунац прикључио Живо-
јину Павловићу, који је, неколико година раније, такође платио
главом књигу у којој је открио да код Стаљина “пшеница више
не рађа шест пута годишње”, али и још понешто.) Не зна се да ли
је сличну судбину имао и још неки угледни научник, ни ко је све
тада уклоњен из Академије и Универзитета (о томе “мудре”, ко-
мунистичке, хронике, и данас, ћуте), али на те чињенице гледамо
као на добру основу за поређење с оним како су се Павелићеви кад-
рови после 8. маја 1945. глатко “уписали у комунисте”: сви су они
остали тамо где су се затекли, а аутори и уредници Хрватске енци-
клопедије (чија су три тома штампана за време НДХ), после коју
годину, мирно се “преселили” у Енциклопедију Југославије! И про-
дужили да тамо, по већ устаљеној навици, лажу и фалсификују
чињенице и о српској и о хрватској историји.
О томе шта се у то време све догађало у Академији ми данас не
знамо ништа, а изгледа да ће у Јањатовићеве заслуге остати запи-
сано да је први покушао да разбије глувило које деценијама прати
тај период у деловању највише српске националне институције.
Јањатовић наводи да су, крајем 1944. године, А. Белића посетили
Милован Ђилас и Едвард Кардељ и том приликом “вероватно га
тешко уценили”, да је “прихватио да извршава њихове налоге” и
“обавезу да сачини и комунистима достави Извештај о држању
Српске академије наука за време окупације у коме јој је избацио
Краљевско име и, прилично, због личне међусобне нетрпељивос-
ти, опањкао Велмара Јанковића, помоћника министра током
окупације.” У тим пословима Ђиласу је помагала и његова жена
Митра Митровић тиме што је Министарство просвете (на чијем