Похара Срба и српског језика

“објаснили” Белићу, после на Голом отоку и другде и свим оним
Србима који су то теже разумевали, а на крају је Летопис Матице
српске о томе анкетирао и Србе и Хрвате који су најбоље разу-
мели и Ђиласове и Кардељеве идеје. И показало се да су то мно-
го боље разумели Хрвати него Срби: од свих позваних одазвало се
нешто мање од половине Хрвата и тек сваки пети Србин (а међу
њима они који су били уцењени и они који су најмање знали и ни-
када нису успели ни да уђу у лингвистику нити да се упишу у лин-
гвисте, али су зато увек показивали “високу комунистичку свест”).
А шта се све догађало око Новосадскога договора, како је он
припреман, где је одржан, зашто га је обезбеђивала ОЗНА и сл.,
засад остаје непознато, а једино што је Јањатовић у вези с тим мо-
гао учинити – учинио је савесно и исцрпно: представио је схвата-
ња главнине учесника у Анкети, пренео све битне детаље из зав-
ршних разговора (8–10. децембра 1954), цитирао 3. тачку Закључа-
ка о “равноправности латинице и ћирилице” (управо тим редом,
при чему су Закључци формулисани латиницом – испод ћири-
личког заглавља Матице српске!), утврдио да су њоме “српски
лингвисти прихватили увођење латинице у Србију, али су тра-
жили да »то време само донесе«”, показао главне механизме по
којима је “то време” латиницу све жешће почело да “доноси” Срби-
ма и да је они данас имају, као што је извесно да ћирилице више –
немају. Као што немају ни речник свог језика.
Према опсежним наводима Јањатовића, вишедеценијски пос-
лови на Речнику српскога језика, чију је припрему покренуо 1888.
Стојан Новаковић, са огледним свескама 1913. и 1944, под тим на-
словом рађен је још 1953, али се његов први том 1959. појавио под
насловом Речник српскохрватскога књижевног и народног језика
– као резултат “уједињења језика” на Новосадском договору. Јања-
товић, при том, помиње Белићеву идеју (1925) да се у грађу за реч-
ник укључе и хрватски писци (после Маретићевог приговора), али
то, по свему судећи, није чињено све до 1948. када је “дат налог” да
се, уз хрватске изворе, “унесе и грађа из литературе Народноос-
лободилачке борбе и послератног периода”. Све што се с тим реч-
ником догађало током много следећих година, и поред сталних
притисака “комунистичких надзорника” да се у њему повећа удео
хрватске грађе, према Јањатовићевим истраживањима, није ни у
најмањој мери могло сакрити чињеницу да је то речник српскога
језика (једнако као и онај који је Даничић засновао као Rječnik
hrvatskoga ili srpskoga jezika, а ЈАЗУ га завршила стотинак година
касније) будући да су оба прављена од српске језичке јапије, а
Хрвати и преко језика и преко речника прелепили само “хрватску
етикету”. Да би се то показало, довољно је поменути само чиње-
ницу да су “хрватски језик” утемељили “хрватски вуковци” И.
Броз, Т. Маретић и Ф. Ивековић у целини преузимајући српски
језик онако како су га разрадили Вук и Даничић и без икаквих
“хрватских натруха” у њему, при чему то они сви отворено и пош-
тено признају и не покушавају сакрити ниједну једину чињеницу.