Похара Срба и српског језика

хтио много да дирам, прешло је из њега којешта у ову радњу, што по
мишљењу мом не иде у рјечник за обичнога књижевника”, а међу
њима “имена властита”, “Турске ријечи”, “падежи од замјеница
личних” итд. Друга је појединост, међутим, и неразумљива и ап-
сурдна: “Ово дјело могло би се звати и рјечник Српскога језика, и
да су га написали Срби, јамачно би се тако звало; али му је… име
рјечник Хрватскога језика, јер су га списали и на свијет издали
Хрвати. Није се дометнуло или Српскога, јер тај дометак не би за-
довољио ни једнога Србина а озловољио би многе Хрвате”. (Логи-
ка је, дакле, једноставна: ако једнога дана Хрвати направе речник
јапанског језика, “по једнаком праву”, моћи ће му дати “име рје-
чник Хрватскога језика”.)
Тако су, дакле, утемељивачи модернога “хрватског језика” оста-
вили најчвршћа сведочанства о томе да су свој посао обавили ис-
кључиво на српској језичкој грађи, да су од слова до слова препи-
сали Вуков речник и, углавном, његова правописна правила и да су
преко свега тога, како рекосмо, само – прелепили “хрватску ети-
кету”. На те је чињенице овде имало смисла подсетити и зато што
је “нова хрватска лингвистичка памет”, посебно она после Декла-
рације о положају и називу хрватскога језика (1967), почела тврди-
ти да “хрватски језик има тронарјечну димензију” (по једначини /
буква +  граб + липа = орах/), да је хрватски језик “стандардизиран у
17. стољећу”, да током “повијести” није било више од 50 “хрватских
језика” него, можда, неки мање и да су “хрватски вуковци” били
свиње зато што се у ту науку нису разумевали. Помињем те поје-
диности не да бих потврдио Јањатовићеве закључке о томе да је,
“и после убацивања хрватских писаца по налогу комунистичких
властодржаца”, Речник САНУ сачувао свој “српски карактер”, већ
да бих могао прецизирати: тај је речник по себи, једнако као и онај
ЈАЗУ, тезаурус српскога језика, при чему је онај други “и хрватски”
једино по томе што су га, идући за Даничићем, “(пре)списали и
на свијет издали” Хрвати, а онај први – нема ни таквог упоришта.
Свесни су тога и сами Хрвати будући да “хрватска национална
етикета” никако није могла прекрити српску језичку суштину и
Хрвати се никако нису могли извући испод “тешке вуковске сјене”
Томе Маретића нити одбранити од “прејаке вуковске компонен-
те” Стјепана Ившића. Тих се оптерећења Хрвати никако не могу
ослободити нити се “хрватски језик” може “одбранити” од свога
српског порекла и идентитета, а једини начин да се то покуша по-
стићи заснива се на сталним “декларацијама”, “промеморијама” и
сличним вербалним подупирачима о његовој различитости од
српскога. (Потписник ових редова зна за шест таквих “подупира-
ча”, при чему се у последњем тражи “заштита” од енглеског језика,
а у онима другим образлаже тврдња да “хрватски није ни налик”
српском језику и да његови утемељитељи нису били при свести
кад су кад су радили послове које смо напред представили.)
Полазећи од свега што је речено, логичним сматрам закључак
да се на термин “српскохрватски језик” мора гледати као на неуку
политичку бесмислицу и отуда је потпуно неразумљиво истраја-