Драгољуб Петровић
Похара Срба и српског језика
да је та већина створена “пресељавањем” Срба у Јасеновац и Па-
велићевом колонизацијом усташких кољача из Херцеговине; ти-
ме је, уз остало, директно погажена народна воља изражена на Ве-
ликој народној скупштини 25. новембра 1918. у Новом Саду да се
Војводина (у чијем су саставу били Барања и цео Срем) прикључи
Србији, при чему су на томе скупу, поред 84 Буњевца, учествовала
3 Шокца и 2. Хрвата (тада их у Војводини није било ни 2.000!) и
они су се “намножили” тек после наредбе комунистичких власти
од маја 1945. да сви католици у Југославији морају бити Хрвати.
(И сад Хрвати траже границу иза Бачке Паланке и Апатина и,
узгред, денацификацију Срба због Јасеновца, Јадовна, Пага и ви-
ше стотина јама по Хрватској, Херцеговини и Босни...)
г) Док су по Србији “пуштали крв”, комунисти су прегли да
створе “новог човека” (данас се с таквим “прегнућем” најизразитије
срећемо у Црној Гори), у том смислу лансирали крилатицу да је
“религија опијум за народ”, конфисковали црквена имања, завели
терор над архијерејима и свештенослужитељима (и побили их ви-
ше него што је то у рату успело свим српским непријатељима за-
једно), забранили верске обреде и над “непослушнима” завели нај-
разноврсније облике тортуре: у неко послератно време, Срби су у
војсци уписивани као “Југословени” и “без вере”, Хрвати били – “ка-
толици”, а данашњи “Бошњаци” – “неопредељени” и “муслимани”;
у Качеру једна старица, са сузама у очима, сведочила ми је о си-
новљевом вапају: “Мајко, ако оћеш да ме имаш, одустави славу”
(знало се: они који су славили после су, почесто, налажени по јару-
гама и поточинама и никад се није могло утврдити како су тамо
стигли); или причицу о детету које је видело да се “баба и деда љу-
бе преко астала” (сами ломили славски колач – да не угасе славску
свећу); та чудна времена добро памти и сваки старији Србин ма-
кар по томе што су за све веће црквене празнике увек заказивани
“важни састанци” по установама и предузећима и о томе потпис-
ник ових редова може сведочити сопственим искуством: кад је јед-
не давне године, у родитељској кући, на Св. Николу, крстио децу
– њихова мајка није могла напустити “важан састанак” Настав-
ничког већа (и свекрва јој то није могла опростити – није се жена
разумевала у оно чему су је поучавали Ђилас, Кардељ и Коса).
д) Колико су комунисти “бринули” о Србији када су учврсти-
ли власт, показују и неке појединости које још нису разјашњене
нити њихови данашњи наследници показују жељу да то учине. Ре-
цимо: ко је наредио да се она бетонска платформа изгради у Ђер-
дапу и да се на њу сложи четири милиона кг. тротила те да се, у
случају “совјетске агресије”, прегради Дунав и Србија потопи?
Или: по чијим су налозима, пре тога, по Србији демонтирани сви
индустријски капацитети и пресељени у Босну, Хрватску и Сло-
венију? Или: ко је најзаслужнији за некадашњу “сечу директора”
(ако добро памтим, то је било негде 1963–1964, и то пре неког “важ-
ног партијског Пленума”) када је 4.000 најуспешнијих предузећа
по Србији обезглављено и њена привреда дефинитивно разорена.
Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ] [ 13 ] [ 14 ] [ 15 ] [ 16 ] [ 17 ]

Коментари