Похара Срба и српског језика

ли Ирена Грицкат и Митар Пешикан – који никад нису могли од-
ржати ни једно универзитетско предавање.
Најбољим нашим лингвистима, дакле, било је узето право на
реч, они други – нису имали шта рећи, а они међу њима који су (се)
накнадно (рас)причали лепше би задужили свој народ – да су ћу-
тали. Макар због тога што се не би нашли у ситуацији да им основ-
не чињенице о ономе што је био њихов најпречи задатак откривају
(и разјашњавају) историчари, теоретичари књижевности и еко-
номисти, а дубљу његову историју инжењери, атомски физичари,
енолози, антрополози, археогенетичари… (Уосталом, је ли била
случајност да је на ону хрватску “Декларацију” из 1967. гласно ре-
аговала једино група српских књижевника својим “Предлогом за
размишљање”, али да су то комунисти одмах оценили као “израз
српског национализма”, при чему исту тољагу не испуштају из
руку ни њихови данашњи следбеници?)
Мислим да своје улоге у свим тим догађајима није био свестан
ни Ђилас као главни разарач Срба и њиховог националног кор-
пуса, да су он и његова “српска сарадничка свита”, напросто, били
“заражени идејом” и пристали на то да буду упрегнути у нечасне
послове. Он се касније “покајао”, почео да у правом светлу пред-
ставља своје “другове налогодавце”, они га осуђивали на вишего-
дишње затворске казне, стекао репутацију “првог великог европ-
ског / светског дисидента” и идеја о његовој рехабилитацији може
се, евентуално, тицати само разлога због којих му је суђено, али не
и онога другог што је учинио на разарању Срба. Он је из српског
националног корпуса издвојио Македонију (и сад она има и сво-
ју “Цркву” – коју не признаје ниједна Православна црква), “напра-
вио “црногорску нацију” (а власт јој додала и “Цркву” – коју најжеш-
ће заступа једино цетињска полиција), с Немцима упазарио Сут-
јеску за Неретву, с Мошом Пијаде утемељио “Пакао и комунизам
у Црној Гори”, с Кардељом разорио САНУ и Београдски универ-
зитет, Хрватима поклонио Барању и западни Срем до Илока, при-
премио Новосадски договор и полом српског језика (а у Бјелопав-
лићима се, чак, причало да је, после неког “важног договора”, пу-
цао у чобанче које је у близини чувало десетак оваца, да би лично
показао како се треба борити “против ситносопственичког еле-
мента”). И, после свега, изругивао се црногорској нацији, Матија
га на најлепши начин увео у српско поетско памћење (Унук Алек-
се Маринкова плаче над Црном Гором), “умро као Србин” и са-
храњен по православном обреду, по благослову Његове Светости
Патријарха српског Павла. Срби не могу знати како је Ђилас, пос-
ле покајања, прошао на Највишем Судилишту, али знају да после
онога што им је он оставио – више немају будућности. Зато се
његова рехабилитација може разумети и као спрдња са српским
страдањима.
Видели смо како је, по Јањатовићевим наводима, Ђилас уце-
њивао Белића, а на основу свега што је овде речено јасно нам је и
зашто је то чинио: они који су Србима наметнули комунизам учи-