Похара Срба и српског језика

а) Као “војници” тамо су мобилисани и слани на прву борбе-
ну линију голобради дечаци из Србије и Војводине, без иједног
дана војничке обуке, с циљем да се и тамошњим Србима “пусти
мало крви” због тога што се партизански покрет међу њима, по-
сле преласка у Санџак крајем 1941, сводио на безначајне епизоде
и спорадичне провокације које су, једино, доводиле до немачких
репресалија (као у Крагујевцу и Краљеву, рецимо); такви су “вој-
ници”, најпростије речено, употребљавани као топовско месо (пре-
ма неким сведочанствима, и натеривани на минска поља – кад за
то више није било оваца);
б) Армија маршала Толбухина, с тим циљевима, уместо да по-
ђе преко Срема, спржи немачке ровове и код Вуковара пређе пре-
ко Драве у Барању, упућена је преко Бачке и, форсирајући Дунав
на Батини, изгубила 15.000 људи. Тако се и могло догодити да су
Толбухинове трупе биле ближе Берлину него Брозове Ђакову кад
је у априлу 1945. коначно пробијен Сремски фронт, при чему је
занимљив и још један детаљ из тог војевања: тај фронт је пробијен
тек кад су се немачке трупе из Грчке, преко северне Босне, про-
биле до Хрватске и отвориле пут до Аустрије – да тамо положе
оружје пред западним савезницима, а у вези с тим могао би се по-
менути и бизаран детаљ везан за освајање Ђакова: иако се у торњу
Акшамовићеве (некад и Штросмајерове) катедралне цркве нала-
зило митраљеско гнездо, ослободиоци су имали наредбу да на
цркву не смеју испалити ни један једини метак – због њеног значаја
за “повијест хрватске духовности и културе”. А колико су комуни-
сти “скрупулозно” водили рачуна о таквим појединостима, све-
дочи и чињеница да су они, кад су преузели власт, Грачаницу уна-
предили – у затвор, Милешеву – у коњушницу, а Морачу – у кло-
зет, при чему ваља поменути и то да су спалили и пребогату би-
блиотеку тога манастира и око тако уприличене “логорске ватре”
заиграли козарачко коло. (Не знам је ли и која друга манастир-
ска библиотека имала сличну судбину, али је и то довољно за
поређење с оним што су Немци учинили 6. априла 1941. с Народ-
ном библиотеком у Београду, с поруком Хитлеровог доглавника:
кад се народу униште културни и духовни ослонци, за две-три
генерације он престаје да постоји као народ.)
в) Као најоданију чланицу хитлеровске коалиције, комунисти
су Хрватску “престројили” у победнички табор и Стипе Месић
имао је основу да изјави да је Хрватска “двапут побиједила у Дру-
гом свјетском рату” (и 10. априла 1941. и 8. маја 1945), свакако на
основу ватиканско-усташко-комунистичког договора М. Будака
и М. Пијаде, и уместо да буде денацификована (заједно са својим
“муслиманским цвијећем”), као што је то учињено с Немачком и
Јапаном, Хрватска је, одмах после рата, за злочине над Србима на-
грађена Барањом, западним Сремом, Истром и приморјем до Бо-
кокоторског залива (сад је то “Заљев хрватских светаца”, с црква-
ма оријентисаним по православном канону), а убрзо после тога
Ђиласова Комисија за разграничење даровала јој је и Илок “јер
су тамо Хрвати имали већину”. Ђиласа није занимала чињеница