Исаија

јадаршини, горда, господствена дама из Алахабада – која је течу
при државничким сусретима, особито у Индији, посећивала сва-
ке вечери без пратње, без обезбеђења, ишла са њим на излете, ма-
кар на немирну северну границу – није остала у лепој успомени, као
ни црномањаста Португалка, лепотица изван знаних, што се, за-
боравивши време, место и улогу преводиоца у државничкој деле-
гацији, нападно загледала у течу, који је у осмој деценији ухватио
сигнале, узвратио.
Када је поменула две госпе, али и неколико чија имена нису
битна – у тадашњој су штампи, као и ликови на фотографијама
склоњеним у музеј – тета је провлачила нит о течи, која га је при-
казивала у другачијем, не баш пожељном светлу, далеко од оног
идеализованог, прилагођеног за јавност. Наравно, течини поступ-
ци нису јој били по вољи. Теча је – каза једном – у по дана, у по но-
ћи, пред офанзиву обавезно, морао да има квалитетан дуван и
шљиву. Рат је могао да изгуби, дуван и ракију нипошто! Нема ли
их – одговорноме оде чин, каријера, глава. Теча је касније увек уза
се имао бакарску водицу, коју му је правио пријатељ, Чивас 12, или
Black and Whitе. Виски је, природно, пио с хладном содом. Вазда
је са собом, и на крај света, вукао сифон.
Згодном приликом, сликар Милован Видак, један од оснивача
Медијале, каза да  лепршање крила неког лептира у Кини неми-
новно изазове треперење ваздуха на читавој кугли. Укратко: ниш-
та се не дешава случајно, ништа није тек да би било. Писмо мора
да се збуде.
Уредно, некад и месецима пред планирану посету, мајци моје
мајке, по поверљивом човеку стизала је порука исписана руком
на префињеном, рељефном, парфимисаном папиру. Такав папир
никада више не омирисах.
Тетина посета све би променила у нашим безвредним животима.
Прво би – као весници скорог тетиног доласка – стигли људи у
маскирним радним оделима: огромним усисивачима, четкама чис-
тили су, рибали улицу да је данима, посебно ноћу, мирисала као
Семирамидини вртови.
Тада се мирис наше улице осећао далеко изван и изнад града.
Бадава смо ћутали – мирис се ширио – свако је знао одакле
ветар дува.
Људи су се, док је прана улица, одевени тискали, тукли пред
поливачима, хтели су да се окупају, да миришу. Да се уљуде. Хитро
су стизали униформисани другови у неизбежној модрој Застави
600 да спрече неред, смире страсти, проуче проблем, просветле
народ, рапортирају коме и где треба.
Домаћини су самосвесно маказама шишали траву испред ав-
лија. Влат по влат.  Износили су одела, прилично отешњала, умољ-
чана, тужних кројева за свечане прилике, црквене и мртвене, да
се надишу свежегзрака и да их очеткају. Све је спонтано припре-
мано за достојан пролазак високе гошће.
На дан посете, у цик зоре, стизао је шлепер крцат белом тех-
ником, намештајем, покућством. Неки људи, не само суседи, као
да су у земљу пропали. Појавили би се изненада када би тетина
оклопна лимузина отперјала. Чудно.
Тета о томе ништа није знала.
Нисмо се мешали.
Мирно спавамо у нашим постељама.
Радници би ћутке, увежбано и ужурбано испразнили кућу и
поставили све ново: електрични шпорет необичног изгледа, који
нисмо умели да укључимо, бешумни хладњак с даљинском кон-
тролом температуре и лажљивим огледалом, које власника чини
мршавијим и вишим. Порука је: види како си леп и висок, али не-
како си мршав, узми прегризи штогод, поврати снагу.
Обезбеђење нам једино у снове није завирило. У сваки лустер
јесте, у сијалицу, таван и подрум, испод сваког кревета, стола, у
кесу од усисивача, чајник. Свугде. Скинули би електрично броји-
ло, кухињске елементе, растурили регале,  радио Космај, шкриње,
сандуче за пошту, телефонску слушалицу, акумулационе пећи,
све. Да смо јуче кречили, данас би прекречили.
Заменили би наше  електричне прекидаче аудио и тактилним
сензорима, застираче, чак и судоперу. Нашу канту за отпатке би
склонили, нову никада нису доносили. Тог дана није долазио пош-
тар, прекинут је сваки контакт са суседима, блокирани бежични
телефони, искључени фиксни бројеви и звоно на улазу; били смо у
гету, као лепрозни. Испред дворишта радници би спретно, увеж-
бано, као циркуски артисти, поставили две кућице с камерама које
су се бешумно, брзином светлости, непрестано окретале и звера-
ле. Ако семе маслачка улети у надгледани простор, камера се као
пантер устреми и улови дрзника. У свакој кућици све време седео
је по један веома ћутљив човек; изгледао је поспано, заправо је
помно осматрао шта се дешава.
Ништа се није дешавало.
Начету ролну тоалет папира заменили би нежним, необично
меканим, парфимисаним као тетине поруке, неотпакованим. Од-
нели би одрпане фотеље на којима су мачке оштриле нокте и лиња-
ле се, шамлицу, курлебалову чутурицу, пртеницу, шајкачу, ткани-
цу, окарину, све. Наш дотрајали,  мушичави, црно-бели телевизор
Руди Чајавец с једним програмом – више су га гледали мајстори у
сервису него ми у кући – уступио би место иностраној грдосији,
којој се нисмо усуђивали да приђемо. Место музејског грамофона
на навијање, заузео би музички центар Кертинг. Корпу за кишо-
бране некуд би однели. Бојлер. Наше мачке. Пса. Сваки пут изно-
ва куцкали би у зидове, таваницу, под. Нешто су тражили. Нико
им се није јављао с оне стране зида. Увлачили су се у оџак, умаза-
ли масном чађи. Као да су били разочарани.
У рупи, мањој од  иглених ушију, на источном зиду кухиње жи-
вели су обични кућни мишеви. О њима је бринула мајка моје мај-
ке. Људи из тетине пратње, при свакој посети – никада нису про-
пустили – у мишју последњу одбрану угурали би минијатурну
справицу и држали опаке мишеве на оку. Захтевали су да их се от-
арасимо. Мајку моје мајке – што је било очекивано – нагло је дох-
ватила промаја. Није веровала властитим ушима.
Не допуштам да ико у мојој кући било коме на било који начин
науди, упозорила је. И моје мачке су пријазне са убогим мишеви-
ма, додала је.
Истина је, наше  миљенице би пре угинуле од неухрањености
него што би повредиле кућне мишеве о којима је мајка моје мајке
бринула нежношћу лахора.
Хранила их је из руке, мазила, шапутала им премиле, нежне
речи. Они би се топили од милоте, извртали на леђа, ритали но-
жицама, раздрагано цијукали.
Обезбеђење је занемело. Нису свикли да им се ико успротиви,
још мање да когод због мишева ризикује робију и губитак грађан-
ских права, стрмоглави се у немилост, у амбис заборава и ћутње.
Очас стигне одлука о конфискацији, национализацији, експро-
пријацији, а најлакше је добити етикету народног непријатеља,
ратног профитера, буржуја, израбљивача, мрског капиталисте.
Мајци моје мајке било је важно да сачува живот кућних ми-
шева, за свој се није бринула. С истим маром борила би се за право
на живот комарца, бухе, мољца, амебе. Гриње. Смртног би непри-
јатеља и од себе сачувала.
Људи из обезбеђења имали су још један, не баш занемарљив,
проблем: ветрушка Ангелина није допуштала да се приближе миш-
јем замку. Била је спремна на борбу до смрти. На крају су радни-
ци провртели зид с друге стране.
Само што би замакао тетин тешки, оковани ролс ројс, стигао
би шлепер с радницима: све донето би однели! Неста раскошна
јарко црвена стаза, ишчезе миришљава ролна тоалет папира пре
но се усудисмо да је употребимо. Однеше хладњак с даљинском
контролом. Распрши се сан. Свакоме према заслугама.
Потом би стигао шлепер с нашим стварима. Вратили би нам
све, и полуистрошену, као трулу ролну тоалет папира, за који сам
се клео да је најбољи на свету; прећуткивао сам да се редовно рас-
падао у одсудном часу, мислио сам да тако треба. Свакоме према
потребама.
Намонтирали би наш ислужени електрични шпорет, који је из
неухватљивог разлога електризирао, прилично посустали хлад-
њак, који је више бректао но хладио, испретурано и испросипано
све што је било у њему, бушну судоперу, бојлер, канту за отпатке
са свиме што се у њој затекло већ убуђавелим , корпу за кишобра-
не, сандуче за пошту, кесу од усисивача, ољуснут чајник, курлеба-
лову пртеницу, шајкачу, чутурицу, тканицу, окарину, троножац.
Донели би и наше преплашене, унезверене мачке.
И испрепаданог, жедног и гладног пса.
С тетиним одласком нестао би из улице сав углађени свет у
листер-оделима, беспрекорно и темељно обријан, кратко подши-
шан, с бубом у уху и микрофоном на реверу. Ти људи су – догод је
тета била код нас – на улици читали новине. Не знам шта су очеки-