Исаија

Коке није било брига.
Коке, с оно мало мозга у аеродинамичној, лепој главици, свесне
су да су пловча јаја кудикамо квалитетнија од кокошјих, па да не
заостану, све полажу на рекламу. Једно јаје снагу даје, поручују,
док им се глас не израчва као да дан и ноћ банче, додајући истину:
два јаја живот творе! Рекламирале би се пре но што снесу, а кад
снесу рекламно кокодакање чуо би и глув и мртав. Дерњале су се
као да су индустрија златних јаја, а не да носе повремено тек по
једно обично – кокошје.
Нико не би помислио да је мајка моје мајке у то време обделава-
ла виноград, или надгледала имања у Јужном Банату, док кокошке,
као хор пијаних ангела, какофонично певају да се све ори, улећу и
излећу кроз прозор – неопходна је светлосна сигнализација – као
да је тамо, унутра, Дубаи аеродром за живину.
Коке су безбрижно, непромишљено поручивале да су врата
отворена, прозори обашка, свако је могао да их чује и верује да је
то замка за лаковерне.
На то је и рачунала мајка моје мајке. Зато је мирно завршавала
послове.
Пошто знамо како је размишљала, знамо да је замка да – замке нема.
Мајка моје мајке, поменух једном, одлично је владала људском
душом и мозгом.
Људе из обезбеђења није занимала душа; бринуо их је људски
мозак.
Верујем да сте помислили како су коке од кревета, па и од куће,
направиле брлог, остављале за собом непријатан карактеристи-
чан воњ, сваки кут обележивши проласком, присуством, перјем,
пипом. Ни говора. Кућа је увек блистала као ластино гнездо. Лас-
та гнездо радосно гради у стаји: ту је увек топло и мирно, домаћин-
ски. А ластино гнездо под гредом, у стаји, по уредности скромно
је поредити с дрогеријом.
Када руке није држала у кориту, или до лаката у тесту, ако није
била наднета над ватром, чокотом, књигом, ако није играла покер
или трагала за коренима наше породице, мајка моје мајке, држала
је метлу, крпу. Завиривала је по ћошковима и брискала до изне-
моглости; сваког часа очекивао сам да отпаше прегачу и рашири
скривена ластавичја крила.
Била је опседнута историјом. Историја је, говорила је, огледа-
ло постојања, наша судбина и наша душа. Душа (чије постојање
дуго није признавано у Србији, јер је повезивана с религијом,
због душе се падало на испитима, на матури, јер је опијум, хашиш,
хероин, кокаин, можда сканк, мескалин, мада је душа мимо
религије што и хлеб за народ), истицала је, важнија је од тела, јер
ако човек нема душу, узаман му је тело, празно, пусто, тегобно,
без душе багателно, па и безвредно.
Да су владари, властелини, бољари, деспоти, кнезови, цареви,
краљеви, чак и тирани имали душу – душа би требало да буде
суштаство људског бића – наше судбине биле би другачије. Не
бисмо се изопачили, што због семена завојевача, што због лако-
мислености, удвориштва и подаништва. Због несрећа у које су
нас бацали наши дични владари.
Наизуст и до танчина знала је историју Срба.
Било је то важно, ретко и посве сувишно, оптерећујуће, чак
опасно знање на чијим је чињеницама сагорела. Повест, по мајци
моје мајке, почињала је у шестом веку, доласком нашег мудрог
претка с породицом из Беле Србије на Балкан; завршавала се, за
нашу породицу, часом када је отишла по живу воду код цркве чу-
дотворца, који је – тврде они што све знају – смождио аждаху, али
не и свакодневне, земне неумности, и ненадано, не својом вољом,
ушла у Заставу 600 с, које се љускало модрило, и у пратњи два
милиционера, занавек нестала.
Тумачење историје, на начин мајке моје мајке, било је заносније
од било које бајке, далеко од досадног ређања података. Још нео-
бичније било је описивање ликова, наума, карактера, порока, уну-
тарње борбе, пасија, љубави и мржњи српских владара.
Приче које су клизиле са њених усана, на које су јој пчеле у
лету спуштале мед, једино је она умела да оприча.
О српском кнезу Свевладу из друге половине седмога века
знала је толико да би и он, да је могао да је чује, о себи много на-
учио. О свакоме потоњем кнезу, до првога српскога краља Миха-
ила Војислављевића, могла је да говори пуну годиницу, као и о
великим жупанима и краљевима Дукље, Рашке, Босне, Захумља,
Травуније и Неретљаније, и оприча тек делић повести.
Следе Немањићи, Лазаревићи, Бранковићи и несрећни босан-
ски краљевић Стефан Четврти Томашевић племенити Котрома-
нић, последњи деспот Србије, који је Србље, млад и неискусан,
завио у црно гурнувши их у ропство.
Инсигније деспотске власти преузео је у Смедереву првога
пролећнога дана 1459. То је дан од којег се у то време бројало до-
лазеће време.
Срби су по одласку Стефана Томашевића из Смедерева бро-
јали црне дане. Вековима.
Стефан Томашевић Котроманић водио је српску деспотовину
кратко и убитачно: стопрвог дана, предавши кључе Смедерева,
предао је деспотовину и Јевропу Махмуд паши Анђеловићу.
Одвећ Стефан би с 21. летом зелен и нејак да носи бреме
управљања државом. Слутио је, сходно политичким околности-
ма и неприликама, да ће кратко живети, па се старао да се живота,
као губе, што пре отараси.
После десет дана боравка на престолу у Смедереву, 1. априла 1459.
склопио је политички брак с дванаестогодишњом Јеленом –
Јелачом – Бранковић, најстаријом кћерком тада већ дугу годину
покојног деспота Лазара Бранковића и византијске принцезе
Јелене Палеолог, која бје кћер последњега деспота Мореје и пос-
ледњег византијског цара Томе Палеолога и Катарине Ахајске.
Јелена се удајом за Стефана Томашевића покрсти примивши ри-
мокатоличку веру у имену Марија.
Обоје не знадоше шта да чине, ко конце вуче, ко мрежу плете.
Марија стаде удова пре но што жена поста, у непуних 16 лета,
када несрећни Стефан Томашевић напусти утврђени град Кључ
и би растављен од главе по заповести нервозног султана Мехмеда
Другог Освајача.
Тим чином је и Босна нестала као слободна краљевина.
Од погубљења Стефана Томашевића Маријин животопис је кр-
цат опречним, произвољним, неодговорним, бесмисленим, смеш-
ним и тужним хипотезама историчара, који су о судбини српске
деспотице и краљици од Босне, у својим радовима, говорили нео-
бавезно, као стрине на трлу. Толико су магле, претпоставки, на-
гађања, наклапања без икаква разлога и доказа навукли на живот
последње српске деспотице, да више нико не може да одмрси и
усложи истину, из тмине да је ишчупа.
Тиме се нећемо бавити.
Мајка моје мајке је огромним знањем држала кључе историје
Србаља. Ти кључи уносе светлост у историјске списе. Ред међ’
звезде, систем у космос.
Добро је да су неки кључи о дешавањима у престолници де-
спотовине били код деспотице Јелене, а не код мирољубивог дес-
пота Стефана, који ни себе не сачува, тек ли ће деспотовину.
Деспот је 30. јуна, без борбе, трампио силну утврду и српски не-
дужни живаљ, у замену за промашени живот на раном заласку.
Био је срећан што се курталисао Смедерева.
Сва је прилика да је на мирољубиви карактер српскога де-
спота Стефана Томашевића племенитог Котроманића утицало
то што му је отац, Стефан Томаш, ванбрачни син босанскога
краља Стефана Остоје, у младости био богумил, а ти нису при-
знавали ни папу, ни султана, ни васељенскога патријарха, нити
икакве дажбине давали, склањали су се од оружја, одбијали да
ратују и насељавали се по неприступачним босанским врлети-
ма и планинчинама, живећи у комунама, далеко од владарских
стега, скутоноша, чанколиза, варалица и доушника. На наговор
хварскога бискупа Томе, босански краљ Стефан Томаш приволео
се римокатоличкој цркви.
Фрањевачки мисионар Иван Капистрано упорно се трудио да
одвоји од православља и преведе у католичанство најмудријега вла-
дара тадање Јевропе Ђурађа Бранковића. Многе су дане и вечери
проводили у разумним и ученим разговорима. Благочестиви дес-
пот од фрањевца је штошта научио, али је и искусни фрањевац при-
лично мудрога штрпнуо од богобојажљива сорабскога господара.
Деспот је указао почаст црнорисцу када је по њему крстио бордо ру-
жу – име се очувало у цвету до данас – али није попустио притиску и
обећањима о повољностима које ће стећи напусти ли веру предака.
Док су пили чудежно вино, фрањевац поскуси још једном изо-
кола да деспота приволи католичкој вери, као да Бог није један.
Деспот понуду одби бираним речима пред којима се фрањевац
није могао оглушити: мој народ верује да сам мудар, мада среће