Исаија

скува дуговечни пасуљ, спасоносно јело сиротиње за сва времена,
и да – у недостатку добрих и мирисних шампона, ручно правље-
ног сапуна од козјег млека, јестивих уља и глицеринске базе – мије
своју натприродно свиленкасту косу.
Тог дана мајка моје мајке нетрагом је нестала испред очију
онога који је, по предању, посекао аждаху, а тада незаинтересова-
но гледао шта се збива праведници!
Тражи ли ико чвршћи доказ о Божјој егзистенцији?!

Мајка моје мајке лекарима је увек носила најлепши букет из наше
градине, око којег су лепршали њени омиљени лептири. Један ле-
кар, у време када није било могуће без допуштења власти ни из
авлије изићи, узвратио је пажњу мајци моје мајке. Донео јој је из
Шведске пластичну кофу за воду. Диван гест. Велик као Монт
Еверест. Нико тада, у негдашњој српској престолници, поуздано
ни у Србији, није видео тако нешто. Замислите пластичну кофу,
поготову у неодољиво наранџастој боји. Мајка моје мајке дуже од
пола века, као реликвију, чувала је то парче ливене наранџасте
пластике скривено, природно, на видном месту.
Први и једини пут у животу неко, тај лекар, запазио је њену
доброту.
Ред за живу воду био је уобичајено дуг, као гладна година.
Наједном се из нигдине појавио доброћудни, разбарушени ка-
петан прве класе Бранко Шестокровић у свакодневном стању и
расположењу: раскопчане блузе, без шапке, коју је вазда негде за-
борављао или губио, извучене, као жвакане кошуље местимично
погрешно закопчане, прилично весео. Није могао да држи равно-
тежу. Говорио је неповезано.
Понашао се необуздано и непримерено, мада безазлено, као
већину дана у години. Почео је да смета људима, да им брани да
наточе воду. Вода је загађена, – заплитао је језиком – није за пиће,
није за прање. Ништа вас више не може опрати. Нема спасења.
Све је загађено. Човек је наше највеће богатство. Човек је загађен,
он је легло заразе, извор свих зала!
Нема воде, говорио је, шутирао водени млаз, промашивао, па-
дао у чесменски валов. Нема чуда, нема Бога! Нема благих вес-
ти. Само лажи, лажи, лажи! Идите кућама својим, чувајте сво-
је животе, породице. Ништа не говорите, ништа не верујте! Обуз-
дајте своје главе, оне ће вас најпре издати.
Наједном, оно што је жедни свет веселило, нагонило на смех,
преврши меру – пукло је трпило мајке моје мајке, која је до тог хи-
па дисциплиновано, трпељиво стајала у реду за воду. Знала је шта
чини, шта је чека, морала је знати као што је знала оно што се не
може знати. Није веровала у случај.
Иступила је корак и загрмела:
Слушај тамо, гледај овамо! Моја команда је извршна!
Људи су занемели. Знали су да је мајка моје мајке слободоум-
на, да се не боји ни Бога ни људи, али тако подвикнути активном
официру, макар био капетан прве класе Бранко Шестокровић,
било је равно самоуништењу!
Тајац! Гробна тишина.
Небројено се жедних, са срцем дрхтећих зечева, на прстима
извуче из змијоликог реда да би иза првог ћошка потпрашило
пете које су им немилосно тукле позадину.
Уплашиле су их последице.
Домаћи мишеви, миљеници мајке моје мајке, били су хероји
амбара у односу на свет који је дошао по воду пред цркву чудот-
ворца што аждаху уби.
Миииирно! – командовала је мајка моје мајке као да је дивизи-
ја пред њом, а не наплашени, бедни капетан прве класе, пун неза-
довољства,којим не влада.
Витражи на цркви су подрхтавали.
Све је дрхтало, не само сироти капетан прве класе.
Шестокровићу уши падоше у корито. Није знао да ли да се над
отпалим ушима или над собом, кукавним, сажали. Покушао је
да их ухвати – мигољиле су му се, измицале, као живе, науљене.
Немоћно је бауљао по валову.
Жедни су касније сведочили да су огромна црквена звона бру-
јала док је мајка моје мајке командовала. Јадни официр једва се ис-
кобељао из корита.
Капетане Шестокровићу – загрмела је несмањеном жестином
мајка моје мајке – такво понашање недостојно је и недолично офи-
цира наше поносне отаџбине. Не допуштам да ико каља углед и
част наше дичне, славне и непобедиве армаде!
Срчани, неустрашиви мајор Драгутин Гавриловић био је годи-
нама мртав, и пре 19. јуна 1945, када је од повреда које су му у мају
те године, оног дана када се вратио из немачког заробљеништва,
нанели неразумни и разуздани Београђани, макар и да су били
чиме изазвани – а нису – пао у постељу да више не устане. Био је
то официр који је три деценије пре него што су дивљаци – не ве-
рујем да су били урођеници, пре дођоши, бахати као ослободио-
ци, ако не и кукавице које су хтеле да искале нагомилану немоћ
да се искупе – насрнули на исцрпљеног, болесног официра у све-
чаној униформи српске војске, на патриоту, који је скромно и не-
одговарајуће наоружане војнике позвао октобра 1915. да погину за
одбрану Београда. За оне који ће га убити.
Да је могао да чује мајку моје мајке, шта говори и како коман-
дује, срце би му заиграло, можда би устао да прими рапорт.
Шестокровић бје изгубљен. Отписан. Избрисан са хране и број-
ног стања.
Ово ћу рећи само једном – тутњи мајка моје мајке фразу коју је
негде покупила и њоме се обраћа народу сабраном око чесме – за
казну и поуку, капетан Шестокровић ће пузити следећу руту!
Застала је за хип да провери трасу, као да држи топографску
секцију.
Капетане Шестокровићу, ово су оријентири – дигла је тон – са
овог места, под јаком непријатељском ватром, прелазиш бриса-
ни простор Трновитог венца незнаног јунака и улазиш у Улицу
краља Петра. Пузиш до кафане Марсељ. Кад њу прођеш, крећеш
југозападно Улицом Деспота Ђурађа до хотела Таково. Одатле
продужаваш истим смером и даље под јаком непријатељском
ватром. Проминућеш поред бифеа Дрварска пећина, наставити
201 метар до кафане Код квочке. Скренућеш под углом од 88 степе-
ни на југоисток у Улицу добротвора Светозара Спасојевића. На
раскршћу, код хостела Трећа интернационала, пресеци Улицу
вожда Карађорђа да би стигао до кафане Радовањски луг. Одатле
продужаваш југоисточно 402 метра поред бифеа Орашац несма-
њеним темпом, упркос елевацији од 14 степени, пењеш се до глав-
не капије Самачког гробља.
Мајка моје мајке застаде да прочисти грло, потом – по при-
поведању сведока, који су, дабоме, ако ништа друго, оно претери-
вали тврдњом о снази гласа којим су издаване наредбе – загрме:
Минут предаха испред гробљанске капије! Одаћеш пошту помр-
лој руској емигрантској браћи. Поклонићеш се сенима изгинулих
несрећника 5. јуна 1941. и невино стрељаним цивилима на Језави,
у ослобођеном Смедереву од 17. октобра до половине новембра
1944. Исказаћеш захвалност онима што су животе уградили у
темеље нове, слободне земље.
Мајка моје мајке држала је патриотски час историје.
Трошила је последње минуте.
Затим форсирано пузиш на север низ косину од осам степе-
ни Улицом задругарства с малим отклоном према североистоку,
настављаш Улицом Анте Протића до Пресечникове винарије и
хостела Покајница. Одатле, крећеш на исток Улицом Вожда Ка-
рађорђа, поред биоскопа Солунац Симе Елијаса и ланца хотела
Москва, Крф, Плава гробница. Строго пузиш уз зид Градског по-
главарства ка почетном положају преко Трновитог венца незна-
ног јунака, да би стигао одакле си пошао: пред цркву свеца који
је испрепадао аждаху, односно код чесме пред којом сада стојимо.
Кроз 58 минута и с максималним одступањем од три минута
предаћеш рапорт! Јасно?
Шестокровић је урликнуо последњом снагом: Разумем!, салу-
тирао и бацио се на бетон као проштац. Хипнотисан. Зачаран.
Ред жедних занеме.
Намах их све прође: и глад и жеђ, и храброст и људскост. И
живот и смрт.
Када су се тргли из обамрлости и утрнулости, за тили час рас-
пршише се и згаснуше као жишке.
И страх куљну изазивајући стомачне тегобе.
Не беху више жедни, но кукавни. Црви. Паразити. Гњиде. Ваши.
Оно што је остало од људи, раштркано као по гробљу јагоде,
више није осећало отекле ноге, ни срце у грудима, док су се, не-
свесни што чине, у мислима опраштали од преосталих животних