Исаија

Свега.
Свагда.
Од вајкада.
Говорила је: кријеш ли што, стави  на видело. Тамо нико неће
тражити.
Мајка моје мајке кућу је вазда држала отворену, док је подрум
с три катанца, сваки на два кључа, ретко када био одбрављен.
Вазда под пасхом.
У подруму бје природно вино, које је, својеручно, трудољубиво,
уз неизмерну муку и нејаку женску снагу справљала – кап је ва-
љала три царевине и сто градова поврх. Таквога вина, па ни кап,
не бје у свеколикој Србији. Могло је то особито вино да буде из-
нето на владарску трпезу, да се пред угледницима не постиде ни
цар, ни краљ, ни деспот, ни кнез. Ни мајка моје мајке. Нико над,
на и под небесима.
Ако је родило и дозрело тек зрно – у древном винограду, на
оптимално осунчаној падини, од три типа земље; беле која даје
хармонију, цветност и пуноћу ароме, црвене за структуру, мирис
и снагу, а црне за боју, укус, бистрину вина – сачувано од паса, ли-
сица, бездомаца, убожника, птица и трулежи, од опадача и за-
*видљиваца, од тога би златним умећем мајка моје мајке створила
вино заносног букеа, питкије од нектра и медовине, пожељније од
амброзије, вредније од живота. Никоме не ода однос три вина да
би се добило једно, хармонично, које вазноси.
Вреднији и ређи је тај дар од преметања воде у вино!
Мајка моје мајке држала је подрум под кључем од времена
када је по њој знаним белезима – којииима ни Индијанац, вичан
праћењу трагова, ни Шерпас, све и да се својски труди, не би запа-
зио пукотину – увидела да јој брат од тетке, мој дед, породична
флека, ћурећи реп на стаблу фамилије, који је живео у другој ав-
лији, кришом, безочно, немилице и паразитски пије труд и муку.
Дед  вазда беше спреман у свему да одмогне, никад да помогне.
Пио је вино као да пије крв мајци моје мајке.
Било је шкртих година када се у добром вину оскудевало.
Ваљано вино увек је добродошло.
У оскудним винским годинама мајка моје мајке је вино чувала
не у бурадима од храста китњака и медунца, која су за годину, већ
у балонима од посебнога, безмало муранскога стакла. Балоне је за-
копавала у подрумски патос од песка и уме да би вино имало до-
стојну замену за храстову бурад и беспрекорну хладовину. Само
су запушачи, као врхови малених гренадирских капа од медвеђег
крзна, вирили из патоса. Из земље која даде такво вино.
Дед је и томе доскочио: легао би на патос, отчепио балон и пио
– на сламку.
Усисавао је вино.
Где је пио ту је и захркао.
Никада га није прекорела, ни ружну рекла, ни искоса погледа-
ла. Никада није преко усана превалила сувишну.
Мало шта пијанца, ако ишта може, одвоји од пића. Љуби ли
ико својски вино, онда нема другога до онога јединог, овенчаног,
из подрума мајке моје мајке, од грожђа које је по себи омамљујуће,
заносно, ретко, и привлачност, зависност, убележена на непцима,
је доживотна.
Исус је, говори се, воду преметнуо у вино. Нека је и тако – оп-
сена то је, и данас неки безбожници праве вино од воде – кад, ва-
истину, ни Исусово не може бити слуга истинскоме вину мајке
моје мајке. Ипак, не можете да имате деду као што тај беше и вино
у подруму какво је правила мајка моје мајке, а да лагум не буде
забрављен!  Није мајка моје мајке жалила за вином, но за братом
недостојним – сатирао се у пићу, губио разум, меру, људскост.
Подрум је морао да буде под кључем, да труд не буде залуду и
мука заман.
Дед вино није пио како се пије, наслађујући се, лебдећи, већ га
је уништавао, омаловажавао, локао.
Често слушах како дед, пун вина, етеричан, ван себе, изван-
редног слуха и гласа, пева Ронсаров катрен:

Кад смрт пожели да ме умори,
Све бих дао ако сам достојан,
Хтедне ли Бог опет да ме створи,
Цвет винове лозе да будем опојан.

Напросто, не сећам се да сам га икада видео трезног. Можда
зато што је бабица пред порођај тетку мајке моје мајке савлада-
ла опорим, тешким, старим, црним, миришљавим вином, тако да
је, несвесна свесног, певала – чуло се до Творца. Још му у ушима
трепери пев.
Дед беше пуки сиромах, једини који је, на свој начин, могао да
обрадује усне, језик, непца вином достојним владара, које је мајка
моје мајке правила за себе, за угледне и драге нам људе. Уосталом,
уз егзотична јела на софри, мајка моје мајке није могла да понуди
ишта од пића што није вино, јединородно, врхунско, из предач-
ких рукосада.
После свега што смо преживели, када више не помажу ни лан-
ци ни катанци, прича о томе да су Смедеревци живели безбриж-
но, без кључа,  чудесна је као она – сва расењена, прозрачна, да се
не зна шта јој је лице, шта наличје – да се на двору, у Смедереву,
обедовало златним прибором.
Легенда, којом се красе приче када су докази непоуздани, не-
знани, казује да је прибор за јело начињен по нацрту врховног дес-
потовог логотета и драгомана, Которанина Николе де Архилупи-
са, у Венецији, с утиснутим грбом и пажљиво, хладном, одмереном,
промишљеном, латинском калиграфијом угравираним мотом
sine qua non, док је самосвесна, уображена Јевропа јела разуздано,
бахато, дивљачки, черечећи месо зубима и крвавим рукама.
Нека је и тако.
Сорабљи, наравно, макар и била истина, од ње нису имали ништа.
Тако је вавек било. Од старине нам је остануло да од истине
вајде нема.
Мајка моје мајке живела је у време када су кључи живљу у пре-
столници били недостојан луксуз. Она за кључе, па ни подрумске,
није марила.
Ако је неко тада закључавао своју слободицу, негде је стекао
ружну, примитивну, оптерећујућу навику и однекуд је сувишни
пртљаг довукао у господствено Смедерево. Ако су куће закључа-
вали дођоши – што је једино могуће – онда су то радили кришом,
ћутке, несвесни последица, без примисли да би домороци зана-
век презрели оне које су прихватили као своје, јер ти незахвални-
ци узвраћају сумњом у честитост домаћина. Лако би такве изоп-
штили, осудивши их на тегобну, грађанску смрт.
Невоља без невоље: бити жив, а мртав, изгубити главу ни због чега.
Од мајке моје мајке научио сам ретку, корисну вештину: шта
да чиним – особито како – наумим ли да задржим што кључи чу-
вају; вавек бје лакше сачувати кључе, но браве и онострано што
скривено мора бити.
Људи верују очима, ретко ушима. Зато нећу опричати да је мај-
ка моје мајке месила такве колаче да их нисте смели кришом по-
гледати, а да вам жеља несавладиво не пробуја, ни јести без при-
бора, иначе ћете, мада васпитани, прсте одгристи.
Моји колачи су за уживање, а не да вам искоче пликови по
језику, говорила је мајка моје мајке, док су гости, одрасли, угла-
ђени, озбиљни, угледници од каријере, лизуцкајући прсте, хва-
лили посластице.
Кроз коре за гибаницу, које је развијала и развлачила, видело
се као на длану, неупоредиво лепше но што уистину беше, читаво
Смедерево, трострука престолница. Коре беху тање од паучине. А
паучина је најфинија свилена нит.
Сећам се, као да је данас било, владала је необична, мистична
тишина док је мајка моје мајке цупкала око стола и посвећенички
растезала коре. Рекао бих да је, обигравајући, тањећи коре и намо-
тавајући тесто као повесмо, једва чујно шапутала магичне речи.
Да ми је неко приповедао, не бих веровао – пауци су хрлили из су-
седних махала и дисциплиновано, као ђачићи, широм отворених
осморо очију, дрхтећи, упијали вештину мајке моје мајке, умет-
ност развијања кора, магију прављења паучине од теста. Чаробно,
опчињавајуће.
Били су начичкани око стола, висили с таванице у гроздовима,
где год је било места, што ближе мајци моје мајке, да им ниједан
тик не промакне, можда какав магијски покрет, трик, дошап-
тавање с прецима, са силама невидним, док предана, узнесена иг-
ра око стола на дивотни пој ангела који само она чује, под не до-
тиче док свилену нит паучине од теста до невидљивог, испреда,
препреда. Паучићи, несташни као сва деца, наједном утихну, прес-
тану да се њишу на свиластим љуљашкама да не ометају изво-
ђење безмерно очаравајућих чаролија и невиђених чудеса.