Исаија

Када је сместила шарана у ђувеч, поређала је по њему јабуке –
искључиво дињачарке – резане тање од власи, а понад јабука це-
пане кајсије – увек само кечкеметску ружу – отворене колико да
се наслути коштица. Да шарана причести, пошкропила га белим,
прхким, Лучијанију драгим ризлингом и пресекла штрцнувши
сода воду – посебно за мајку моје мајке, која је надгледала: содаџија
је, на изричит захтев, сифон пунио под притиском од осам ипо
атмосфера, што је тик до границе пуцања боце – и богато према-
зала шумским медом са Хомољских планина.
Пекла га је на тихој ватри, не одмичући се од шпорета, над-
гледала је температуру, чатећи молитве које је смишљала тог часа,
док моли.
У животу не чух да је исту молитву молила два пута.
Пола сата пред крај, свукла је кајсије, блаженог шарана опет
прелила ризлингом и сусамовим уљем, додала медену росу, сас-
вим мало шафрана из Мунда, прекрстила сода водом. Из врелих
кајсија покретом Јована Буља извукла коштице, осушила их на
плотни, разбила, топле самлела, мливом шарана засула као да снег
веје, додала још млевеног индијског црвеног мака пре но што  је
запекла рибу певајући неку – рекао бих – дечју песмицу. У марина-
ду је ставила росу поред мора.
Вештина је вештина: много зачина, а укус шарана је над свиме.
Само што је мајка моје мајке снизила температуру рерне и
почела да одваја Христове цветове којима ће уресити тањире, заз-
врчао је телефон.
Jош видим несташну игру поветарца како рогуши перје ве-
трушки Ангелини претпоследњег дана септембра 1978, који беше
последњи у Лучијанијевом календару. Те чудне године у Ватика-
ну се, Божјом вољом и неизбежном земаљском логистичком под-
ршком, у име Отца, Сина и Светог духа, два пута извијао бели
дим над Сикстинском капелом и три пута мењао у папском трону
наследник Светога Петра.
Агнес је сломљена, ван себе од туге, јавила да је божански
осмех Албина Лучијанија навек утрнуо током ноћи.
Отишао је ad majorem Dei gloriam: у славу Божију, закључила је.
Мајка моје мајке још најмање по сата изгубљено је зурила у
слушалицу.
Учинило ми се на трен да јој се живот испразнио.
Као да ни физички више није била са нама.
Деловала је некако другачије. Промењена.
Први пут видех да има боре.
Када се померила – шарана више није било у рерни!
Требало је мање од по сата да се допече на тихој ватри и било
би тако да Албино није згаснуо под незнаним околностима и да
шаран, припреман за угледне госте, разочаран, није стругнуо: није
био намењен мирјанима – отишао је да се шепури међ рибама, да
их задиви, опчини.
Имао је чиме, имао је рашта.
Бог згасну Лучијанија, љубоморан што није позван на гозбу.
Мајка моје мајке, читаво поподне расејано је чупкала хлеб од
белог лука, аниса, босиока, шафрана, сусама, пармезана и  млека
срнастих алпина, умешеног да Агнес и Албино уживају у вати-
канском шарану, и несвесно трпала у уста.
Мајка моје мајке знала је готово ниодчега да справи јела за
којима Господ жуди и затворених очију – играла се, забављала! –
пипајући, одвајала отровне од јестивих гљива.
Ех, да, умало да заборавим: знате ли како су врапци били
укусни када их је спремала мајка моје мајке?! Нечувено!
Било ми је жао тих сићушних птица; како је могла да им узме
душу. Па они ништа нису скривили, ништа нису имали, само ту
душу јадницу, срдашце као глава чиоде. Ипак, славили смо када
би их мајка моје мајке припремила.
Била је то царска трпеза.
Светковина хедониста.
Туга и задовољство.
Вазда сам био сапет; уживати у лету мајушне, живахне, веселе,
драге птичице, или је јести тако слатко да је било питање часа ка-
да ћу појести сопствени језик.
Стидим се: јео сам их као да им се светим што могу да лете.
Верујем да су врапци жудели да их мајка моје мајке украси фас-
цинантним, префињеним мирођијама, ретким уљима, феноме-
налним преливима, спектакуларним сосовима, егзотичним зачи-
нима, сензационалним соковима, али, дакако, умеће, умеће је оно
што чини јело, опчињава онога који га куша, заокупља сва чула.
Рас Тафари волео је поховане врапце више но очи своје гараве.
Наравно, изузима се жудња за пихтијама посутим туцаном па-
приком из Абисиније, паприком црвенијом од булке. Не рачуна
се млад сир и сурутка у којима је неумерено уживао, као сваки
цар. Поховане лептире у слаткој паучини не помињем: нема више
најбољег међупланетарног кувара, мајке моје мајке.
Све је цар царева могао да пропусти у животу, али нипошто да
о Спасовдану не посети нашу породицу: чекале су га божанстве-
не кришке свадбарског купуса с много зачина донетих са четири
стране света, на крају туцана паприка тамнија од крви, сланина
прошарана неодољивим месним путељцима.
Све је могло да пропадне, и Абисинија да се затре, и престо да
се измакне цару царева, континенти да се размакну и потону, али
свадбарски купус крчкан пола дана на отвореној тихој ватри, на
сред дворишта, усред господственога и монденскога града, слу-
жен топао, богат љутином која реже, урнише – то Рас Тафари Ме-
конен нипошто није хтео, није смео, нити могао да пропусти.
Данима је мајка моје мајке обилазила трговине – власнике пот-
купљивала осмехом и милим им вишесмисаоним разговором
који обећава – да би набавила првокласно месо, млевену и туцану
паприку, кајенски бибер, лорбер са Сусака. Незамисливе су кри-
шке свадбарског купуса без босиока, пепељуге, мајчине душице,
одољена из наше градине, таман као без меснатих сувих ребара,
царске суве сланине, свињског и јунећег врата и беле запршке.
У лонцу бје више меса но купуса, више масти но меса и купуса,
зачина више од свега што је допало лонца. Цару царева, тамне
божице брисаху зној с чела док је кијао од љуте паприке и био не-
одлучан – да ли се уз свадбарски купус, пихтије, млади сир једе
проја или милује, таква је лепотица била.
Цар се сијао, знојио се док је сласно јео свадбарски купус при-
преман, како личи, у земљаном лонцу, служен у грнчарском та-
њиру, уз липов прибор, с потписом мајстора: Асен Митрев, село
Рајчиловци, Босилеград. Цар, природно, није могао сав купус да
поједе. О, радости углађених градских госпожда!
Још би цар био у по залогаја,  већ би се сјатиле госпожде, пре-
мештале се с ноге на ногу, зверале му у тањир, оне што не подносе
кисели купус – не мирише на јефтине водице, за које неуке веро-
ваху да су парфеми – с ољуснутим лонцима, кофама, улубљеним
мањеркама, штогод су нашле по кући, и џепове су истурале да им
се наврше свадбарским купусом, у устима би га однеле да нахране
муже, особито туђе, жељне. Газећи све пред собом, тискале су се
за купус и проју, тукле и чупале; многи џамбас зацрвене се због
бесрамних гадости госпожда. Ангелина их је зачуђено гледала.
Цару су се вилице разглављивале од уживања и вражјих по-
гледа смедеревских госпожди; чекале су његов миг да зајашу пањ
за софром у дворишту и прихвате се купуса.  При помену купуса и
приписаног му дејства – чинило се, или тако јесте – госпожде беху
као дугоноге женке грабежљивог паука (лат. pisaura listeri) спрем-
не на парење чим им мужјак понуди муву.
Већину тих госпожда било је касније ласно познати: скакута-ле
су чаршијом, преплитале нонама, наглашено се увијале, певуши-
ле безобразне песмице, пиљиле у мужјаке, загонетно се смешка-
ле као да се још нису расаниле, лептирићи им лепршали од међу-
ножја до грла, док су им се испуштене петље селиле с ноге на ногу.
Нису мариле ни за смак света, докопају ли се свадбарског
купуса, а њих мужи. Свадбарски купус, као нико, силно подстиче
неутаживу жељу!
Цару царева ништа није могло бити ускраћено; јео је што у
земљи, на земљи, у води и на небу није постојало, јела која је при-
премала мајка моје мајке буквално је сатирао. Чезнуо је за свиме
што је готовила и јео као да се бојао да ће остати гладан. Пљескао
је  рукама, као дете, када би се примакао кухињи мајке моје мајке.
Није имао ништа против јагњешца божјег, таман посла, док
је био принчевић одлично је знао шта ваља, а оно што је такво не
сме да се измакне цару царева.
Јање је изискивало посебан однос још док је трчало по пашња-
ку, а мајка моје мајке вазда је тврдила да мора лично да упозна
невинашце којему ће одузети животне радости и дах, да би знала
чиме се хранило. Од тога зависи дозирање зачина. То је важна, за
сласт и софт пресудна операција.
Мора се удовољити госту несвиклом на оскудицу, без обзира
на околности и жртве. Туђе, јакако.