Исаија

Више од јагњешца цар је волео козлића.
Цареви су размажени: испуниш им једну жељу, они већ имају
спремних стотину других. Нудиш лепоту и милину од јањета –
ишту чварке и кавурму.
Рас Тафари, тамнопут и црноок, изгледао је вазда намргођен, а
био је заправо безмерно симпатичан, духовит до лудости. Једном
ме је, посве изненада, запитао која је кокош најбржа на свету.
Помислио сам намах да постоји нека озбиљна студија научни-
ка од каријере о брзини кокоши. Научници се свачим баве; можда
су истраживали и која кока трчи за медаљу.
Момче, Тафи ће, најбржа је кока која протрчи кроз Абисинију.
И преживи.
Грохотом се смејао својој досетки као да је жвакао коку; за-
разни смех чуо се на оба краја улице, на четири стране града  и на
свим помоћним странама света; таласи и гласи чудно се и неух-
ватљиво простиру.
Верујем да се смех цара царева чуо до Адис Абебе, макар са
закашњењем у реалном времену социјализма и несврстаних. Ка-
да одрастох, разумех да се шалио на свој рачун, што ни смртни
себи не допуштају.
Цар би повремено – посебно ако су на трпези били поховани
лептири у паучини – попио коју чашу вина. Седефом је кварио
божанско вино најбоље бербе,  али – цар је то, све му  је допуште-
но. Волео је и ракију, којој одмерена количина седефа даје арому
и мирис љубичице; уживао је у ракији од смокве, мада је шљиво-
вица царица.
Често смо сви из куће ишли с царем да пуштамо змајеве.
Мајка моје мајке је за забаву са змајевима облачила крајње пр-
истојну, необично фину, неодољиву, ексцентричну, уникатну ха-
љину од лептира, дар Рас Тафарија, који је одлично знао шта је
скупо. Хаљину је, после силног бирања, наручио од Владимира
Дуњића, креатора живописне кичице, снажног, префињеног ко-
лорита. Мада је изричито захтевао да хаљина буде достојна лепоте
мајке моје мајке, када је била готова, цара је опчинила. Сироти
цар је занемео! Пљескао је рукама, скакутао. Нешто касније тога
дана вратиле су му се у сећање поједине речи. Покушао је да их
користи у говору, није ишло: муцао је. Истурао је језик, мучио се,
знојио, заман. Уплашили смо се. Цар је дошао у посету у највећој
тајности. Морали смо да позовемо лекара из Дома здравља који
уме језик да држи за зубима. Нисмо знали таквога, па смо ризи-
ковали. Најзад је стигао стари лекар у очајном стању, здравствено
безнадежан, отписан, техничари су га придржавали. Момци из
тима говорили су му како да хода, издајући упутства благим, уз-
држаним гласом: госпон-докторе, само полако, сада искорачите,
само мало. Да, том ногом. Не том, овом. Лагано. Не, том, госпон-
докторе, овом, овом! Не, не том, докторе, другом ногом, овом!
Лекар је кашљуцао и пљуцкао као да се такмичи за  Гиниса.
Закључио је да ће пацијент проговорити када томе дође време и
ако му дозволе. Одлично се сећам тих речи, али ни данас не знам
шта је требало да значе. Додао је да ће се пацијенту нормалан
говор вратити када увежба дисање и превазиђе емоције.  Био је
у праву, није бадава оседео и остарио. Не беше жене, а богме ни
мушкарца, чак веома старих, глувих, готово обневиделих, а да се
не окретаху хитрином коју одређују године за мајком моје мајке да
је одушевљени одмере – не вероваху очима да је природа толико
издашна. Желели су да упамте призор, склад, лепоту, да понесу
успомену у други живот. Жене су, дабоме, завиделе, пуцале су од
муке, од пакости. Надљудски напор беше да се савладају и не пи-
тају где је хаљина купљена и колико је стајала. Нису хтеле мајци
моје мајке распитивањем да учине задовољство и покажу коли-
чину зависти.
Њу је, уистину, било баш брига.
Нема царева колико жена пожеле такву хаљину. Она ништа
није желела.
Рас Тафари и сликар Ив Клајн својски су се упињали да се сви-
де мајци моје мајке. Изводили су свакојаке враголије, лудирали се
(стрепели смо да ће се озледити), цар се инатио, изазивао тврдо-
главог Клајна да најзад реше ко боље лети, ко дуже рони – неће
се смирити док се не убију, или Ив, човек од једне боје, или Тафи,
цар од стотину титула, прорицала је мајка моје мајке.
Трчали су весело по води, шљапкали средином реке, ваљали се,
прскали као деца, ишли  на рукама с једне на другу обалу Дунава,
ронили с трском у устима тражећи сумарене и имитирајући уз-
буну на подморници – сатима смо брижно зурили у место где су
заронили сироти цар и упорни сликар. Беху лудо храбри: зарони-
ли би када би им брод био готово изнад главе.
Бродари би се успаничили, нико још није жив изронио из те
позиције. Када смо побелели од очаја, туге и страха, лудаци би,
усхићени и уморни, изронили после небројено миља, тамо далеко
где цвета лимун жут. Никада, ни пре ни после, не упознах сличне
људе, нити чух да неко природније имитира звуке дивљине као
цар, ни да ико, као Клајн, опуштено, безбрижно лети.
Слуђене птице, онесвешћене, пљуштаху с неба као да је про-
вала облака.
Ишли смо с царем да пуштамо змајеве. Цар је себи направио
величајно чудовиште од небројено флуоросцентних боја, мнош-
твa трепћућих лед-диода и с распоном од 33 метра! Тешко је било
управљати папирнатом алом без обзира што цар беше шампион
змајара у својој земљи. Царева рукотворина је, верујем, летела над
Абисинијом и слала монофизитима ватрене пољубе.
Змај је изазвао панику и пометњу, скоро катастрофу, у  ваз-
душном саобраћају.
Цар није марио. Дивно смо се забављали.
Лептири су, пратећи мајку моје мајке, играли живахан,
неухватљиви плес.
Волели су да је додирују. Заносни хаљетак их је слудео. Падали
су на леђа као пахуљице. Сипио је снег сред лета. Маце су пловиле
градом.
Пуштајући змајеве нехотице смо пробудили Светога Илију.
Одговорио је жестоком, величанственом грмљавином. Доживели
смо спектакуларни муњомет каквог Громовник није приредио од
1752, када га је изазвао Бенџамин Франклин. Оглувели смо. Засле-
пеле су нас ужасно моћне муње док су цепале намрчено небо и су-
дарале се,  електрицитет је покрио читав град, људе је зграбила па-
ника, све је прштало од варница, громови су падали око Рас Та-
фарија. Лоптасте, лутајуће муње као туча, величине крушки кан-
таруша, врзмале су се око цара док је срећан лупао ногама и ру-
кама по кључалом Дунаву и даље одушевљено, без последица и
опеклина, ронио као сумарен.
Свецу се допала хаљина. Необичан чичица, стварно. Био је
срећан због цара, који је једва надиграо сликара због мајке моје
мајке, која пет пара није давала на њихов витешки турнир.
Беху незаборавни дани с царем царева, док смо пуштали зма-
јеве и пецали.
Цара би, у љуљци са сеником, када дође време, донели на место
одабрано за пецање. Богиње су га пратиле с вејалима. Дешавало
се да извучем већи комад но Тафи; човек из обезбеђења дискрет-
но би ме упозорио да је грешка и да рибу, не скидајући је с удице,
пажљиво вратим у реку. Касније, када је цар свргнут и прогнан,
емигрант из Абисиније, бивши генерал из личне цареве пратње,
откри ми да су рониоци били на дну реке: једни су  бринули о без-
бедности, други су хватали рибе и натицали на наше удице – цару
царске, мени шта остане.
Мајка моје мајке је истом маестралношћу припремала и сас-
вим, рекло би се, обична јестива, попут таране и цицваре. Комот-
но су се могла, када се једноничи или је сухојаденије, фруштуко-
вати божанска јела сиротиње, тарана, цицвара, па и попара без
сира, ма и са сиром – сва беху довољно посна, а укусна до бесвести,
да се и отшелник исповеди и причести.
Битно је колико верујемо, не колико се постом исцрпљујемо.
Цар царева је – веровали или не веровали – пред одлазак, при
опроштају од мајке моје мајке, плакао као дете. Када је долазио
код нас вавек су га пратиле три божанствене лепотице, као бела
кафа. При сваком доласку беху три друге божице. Довољно је би-
ло да их за трен угледате, па да вам дах стане, да се никада не по-
вратите, толиком су лепотом биле обдарене.
Боже, она чудовита коса, она мила лица, очи као гар (незнат-
но мало им је недостајало да достигну неодољивост очију мајке
моје мајке), онај осмех као кад сунце сине после помрачења, то је
одиста могло да убије озбиљног човека који зна шта је шта!
Једина је, колико знам, скрб богињама била да смирују цара
при растанку најмаштовитијим бајкама које сам икада чуо, мрсе-
ћи му коврџе и љубећи уплакане гар-очице, уверавајући га да ће
опет доћи, да је далеко крај.
Колико је само ридао јадни цар царева, срце да му препукне.
Замислите незамисливо: сузе лије цар царева, краљ краљева,