Исаија

немам. Ти сад од мене тражиш да учиним нешто по чему би мој
народ могао помислити да сам у старости померио умом. Не
могу то да учиним, јер је љубав мога народа већа од свију љубави
на овоме свету.
Махмуд паша Анђеловић не бје тек груби, примитивни војник,
но мудар, стрпљив преговарач, вешт стратег и даровит песник
на турском и персијском језику. Речит на туђој сиси, мутав на
мајчиној. Писао је стихове сетног мелодичног звука, а сабља му
бје оштра фијука, сваку мисао могла је сасећи. Фијуком је напре-
довао до великог везира. Нигде не беше безбедан: силни пријатељ
од детињства, султан Мехмед Други Освајач, нареди да га задаве.
Махмуд паша 1459. дође под зидине тврдога Смедерева (рође-
ни му брат, Михајло, туркофил, за живота Ђурађева беше велики
деспотов војвода), без велика труда наговори деспота Стефана да
се мане Србаља и себе сачува. Тако, без отпора, без боја, паде де-
спотовина и силно утврђење које је сиротињу стајало труда, зноја,
кулука . Здравља. Живота. Будућности.
Србија од тог чина никада није зацелила.
Ваистину, у смедеревској утврди, као што се очекивало, од по-
четка бје Срба који су више волели Турке но свој род. Србија је то!
Довољна је једна мушица, попут Михајла Анђеловића, да поква-
ри свако вино и разједе градске локоте и капије. Да је до мог деда,
тај би вино не с мушицом, него и с изметом искапио.
Поступак Стефана Томашевића пренеразио је цивилизовану
Јевропу, која је у Смедерево гледала као у икону, бедем спаса чита-
вог континента, верујући да ће се Срби лавовски борити, као што
су шест година пре тога залуду гинули за Цариград.
Дични Котроманић беше прворођени син краља Босне Стефа-
на Томаша; по очевој смрти 1461. онај који је Смедерево предао без
борбе овенчан је златним венцем који му посла најумнији хума-
ниста столећа, Енеја Силвије Пиколимини, негда путописац, та-
да већ наследник Светога Петра, папа Пије Други, да би бивши дес-
пот стао краљем Босне по хиротонији римокатоличкога обреда.
Стефан Томашевић владао је краљевином Босном бежећи од
Турака, од утврде до утврде, у њима ћутао као миш у наћвама.
Молитвао да га забораве.
Махмуд паша Анђеловић 1463. опаса војском тврду градбину
Кључ, лати се искушанога метода, коме дојакошњи деспот, доју-
трошњи краљ од Босне не одоле – преда каструм без борбе и изно-
ва спасе главу. До вечери.
Последњи српски деспот, увидевши колико су времена неси-
гурна, мада је могло да буде другачије – да су звезде тако хтеле –
све је чинио брзо, не промисливши довољно и разумно.
Стефан Томашевић постигао је што нико није: у маленом часу
упропастио је и понизио једну деспотовину и једну краљевину.
Пошто су Томашевића намамили да напусти Кључ, у Јајцу бје
изведен пред султана Мехмеда Другог Освајача. На виђење је
Стефан пошао с обећањем Махмуд-паше, од којег се султан препао
колико врана од скелеџије. Киптео је од беса: како се бивши краљ
усуђује да му потура обећања некаквога паше, јаничара, роба ње-
говога. Нареди азапима да погубе младога дрзника.
Махмуд паша је одржао реч: није обећао краљу да поштеди
живот, већ да га поштеди живота. Једно слово на правом месту
вредније је од главе.
Стефану би речено да у Јајцу, у коме му је очев гроб, где главу
овенча краљевском круном, остане без ње, обезглављен.
Младој Јелени – стричеви јој беху византијски цареви Јован
Осми и Константин Једанаести – брзо дојади да дрежди чекајући
мужа, који се, мишљаше она, размеће временом, надлагујући се са
султаном на дивану у Јајцу. Као мнозина сорабских средњевеков-
них госпи што чињаше – тај се манир сачувао до данашњега часа –
измакла се с пратњом од тридесет мужа.
Сорабске госпе доследно су држале до части, верности и при-
вржености, као сито воду. Све о томе, у мало речи и силној му-
дрости, казано је у песми Женидба краља Вукашина, из које један
пол увек, по инстинкту, и не прочитав ј извуче поуку, други никад.
Краљица од Босне најпре се на апостолском путу личног мира
из Јајца обрела у Дубровнику, потом у Италији, да би на крају, на
прстима, отишла код тетке Маре на двор у Јежеву крај Солуна. И
ту је, што би рекле старе варалице, писци бајки, срећно живела
до краја живота.
Како су речи заводљиве.
Звезде су далеко.
Трепет им је неразумљив.
Пријатељ негованих нарциса оба пола, Жак Герлан (Jacques
Guerlain) веровао је у звезде колико је требало, а више у моћ профи-
та; важно је једино како је веровање домишљато материјализовао.
Дизајнирао је 1925. парфем Шалимар (Shalimar) пробудивши ро-
мантичну причу о љубави.
Легенда вели да је принц Хурем срео у Делхију тек пропупелу
Арџуманд Бану Бегум (Arjumaand Banu), која је ту, на базару, ну-
дила свилу и безвредне стаклене ђинђувице.
Њена божанствена лепота пристајала је принцу, заводљиво ле-
поме мужу.
Када Хурем поста краљ, узе име Шах Џахан (Краљ света), оже-
ни се продавачицом свиле и ђинђува давши јој име у Мумтаз Ма-
хал (Украс двора). У слободнијем преводу име Џаханове љубави
бје Једина достојна императорове милости.
Није мало, као што изгледа. Шах је имао више жена. Све их је
заборавио док га је Мумтаз Махал водила у рајске врте заводећи
га не само складним телом, умилним речима, но и љупким по-
ступцима.
Жак Герлан парфем назва Шалимар по омиљеном врту Мум-
таз Махал у комплексу који се хедонистички звао Вртови љубави
(Gardens of Shalimar), што машту вуче само на једну страну. Ми-
рис укључује ноте лимуна, бергамота, јасмина, мајске руже, опо-
понакса, боба тонка, ванилије, ириса, тамјана и сивог амбера.
Мумтаз и Шах Џахан, по предању, свесни да живот не зас-тај-
кује, били су нераздвојни, особито када времена не бје довољно:
на путовањима, у шетњи, у лову, у ложници, у војним походима и
у боју самоме, у сну и на јави. Мумтаз је Шаху за 18 година брака
родила 14 деце; умрла је у 39. години на порођају.
Неутешни Шах наредне 22. године дизаше светско чудо архи-
тектуре и љубави, Таџ Махал, у спомен на Мумтаз Махал.
За то време занемари државничке послове, преста да се моли,
запусти се, одбаци све украсе и раскошне одоре, побеле за дан, уве-
рен да ће Мумтаз схватити да нешто није у реду и вратити му се.
То се – мислим – не дешава.
Трошкови градње поткопали су финансијске темеље до тада
стабилног царства. Шах је поштено бирао само најбоље за градњу
маузолеја да га сећа на ону које више нема: мермер из Раџистана,
јаспис из Пенџаба, жад и кристал из Кине, тиркиз са Тибета, ла-
пис из Авганистана, сафир из Шри Ланке, карнеол из Арабије и
надмоћне градитеље, калиграфе из Шираза и Багдада, резбаре цве-
ћа у мермеру из Бухаре, пејзажне архитекте из Кашмира.
Замислите тог дивног човека, ту људину, краља света, колико
чини за мртву љубу и представите себи моћника који поби браћу
и децу њихову да сачува власт. Сентимент превлада те, поштеде
синове своје, и Мухамеда, прворођенога, крв своје крви.
Свако једном начини непоправљиву грешку.
Мухамед – проценивши да Шах Џахан предуго живи, не могав-
ши да дочека време када ће постати калиф уместо калифа, могул
уместо могула – узвратио је оцу доброту: заточи га да преосталих
девет година земнога живота са Јасмин-куле, преко реке, гледа
удаљени Таџ Махал, а браћу, за сваки случај, поубија.
Све накнадно урађено – залуду је.
Да не постоји Таџ Махал, цвет међу арабескним градбинама,
да историја не пружа доказе о делима и државничким потезима
Шаха Џахана, већи део повести био би божанствена бајка, али све
је збиља и због тога читаоцу дражесна. Ту и тамо по која смрт нас
трезни, али таква, заправо, подсећа на реалност живљења.
Латини кажу: двоструко вреди ко брзо даје. Божански је осећај
када скупоценом ствари кога обдарите; неупоредиво је драже но
да то што имате – пролазно, безвредно у односу на животне радо-
сти – продате ма за које новце. Зато верујем да је Васиљ, путујући
мрчар, на гласовитоме смедеревскоме пазаришту првога посно-
га великога, петка у години, када је лакше с ума сићи но с коња
сјахати, 1453. даровао лепотици лунарицу, моћну куглу од горско-
га кристала. У кугли су се три времена, као витице, преплитала:
прошло, садашње и будуће. И свако друго, ако их је било. Кугла је
памтила шта је прошло, знала је шта ће доћи и све између.
Потпуно разумем мрчара засењеног красотицом, младом
госпождом у каструму на пазаришту, онога дана када се мрсна
јела одвајају у мрсне судове, посна у посне, вино у пехаре, вода у
крчаге. Исто бих учинио да сам поседовао такву куглу и упознао
госпу макар приближне лепоте.