Исаија

вали – новине увек пишу исто, досадно. Знало сe шта ће објавити
и пре догађаја. Могли су да седе у хладовини ресторанских башта,
да читају без напора, опуштено, уз бирано хладно пиће, пријатно
друштво, а неговали су необичну навику да читав дан читају сто-
јећи на улици, премештајући се с ноге на ногу, као да чекају свад-
барски купус. Тета би код нас, ћаскајући с мајком моје мајке, или у
лаком дремежу, остајала читав дан – верујем да су сиротани нови-
не знали наизуст, до последњег, недужног, словца.
Први пут када је тета дошла у посету, мајка моје мајке позвала
је људе који су на улици надгледали лимузину да уђу у кућу, од-
море се, освеже, ручају. Било јој жао што по љутој припеци чувају,
како је проценила, плех.
Мајка моје мајке тада је прогледала, као маче, и више из по-
нашања него из разговора са људима које је позвала у кућу, разу-
мела да се истрчала.
У знак солидарности, вратила се, припремила Брионске кора-
ле, слаткослане калоричне палачинке, тек један од небројених спе-
цијалитета с листе личних изненађења и велемајсторлука.
Припрема масе за палачинке била је стандардна.
Када  је испржила палачинке, надела их је крем-сиром, додала
комад димљеног атлантског лососа и богато, на коцкице исецка-
ног плавог качкаваља, још једном поврх свега нанела крем сир, руз-
марин, млевени египатски босиљак, црне сецкане маслине, лис-
тић першуна, подлогу пресавила на пола па уролала. Тако прип-
ремљене палачинке секла је на око четири сантиметра, посула
циметом, златним прахом саструганих дуката, одмереном коли-
чином кајенског црног бибера и латица мексичке кадифице
(Tagetes erecta).
Да се посип не распрши, нанела је прозирну медну росу на ди-
вотне Брионске корале.
Палачинке је поређала, у дубак по квадратним црним тањи-
рима, на чијим се крајевима, утиснут у чешки порцулан, љескао
грб наше породице од 18-токаратног злата.
Тањири и прастари дрвени метар беху сведоци и остаци прош-
лости наше породице. Тањири сведоче да бејасмо имућни, метар
– како стицасмо.
Тик поред грба, на самој ивици тањира, мајка моје мајке спу-
стила је по кашичицу крем сира. У сваку купу крем сира уденула
је млад орах из ораховаче старе више од четврт столећа, гушће од
шумског меда с Хомољских планина.
Припремила је палачинке за послужење у башт, и на улици,
ако мора.
Од тада, колико смо се ми радовали тетиним посетама, толико
и преко тога – ако је могуће – веселили су се људи из пратње. Зна-
ли су да ће бити послужени сваки пут другачијим, чудеснијим,
аутентичним специјалитетом. Толико су били дирнути пажњом
да би – знам – за мајку моје мајке учинили више но за плех, за који
су научени живот да положе.
Једног дана, посве неочекивано, тета је у тацни на креденцу
спазила изазовну, заборављену, начету, румену кифлу  Босиоче
мој, зелени испечену бар десет дана раније. Кифла је чудом остала
непоједена. Била је као нетом извађена из рерне. У кифле је став-
љан туцани индонежански царев цвет; нисам сигуран, али мис-
лим да је то омогућило дугу свежину. Тета није издржала: проба-
ла је и – занемела. Дивно, изустила је у по гласа.
Дивно.
Мајка моје мајке објаснила је да кифла није свежа и да, ако тета
жели, може очас да умеси друге; тесто је спремно. Но, тета је чез-
нула с мајком моје мајке да проводи дуге, необавезне, опуштајуће
разговоре, не да јој гледа леђа док меси кифле.
У трену се догодило нешто незамисливо: тета је готово непри-
метно, без објашњења, само што је прогутала залогај, начету киф-
лу тутнула у ташну.
Показало се да је, одушевљена, брижна, кифлу узела да понесе течи.
Мада је кифлу пробала тета – као увек што је кушала јела – те-
ча бје неповерљив, обазрив. Кифла беше лепотица, мамила га  је,
али је морао да се стрпи до лабораторијске контроле. Једва је до-
чекао крај анализе; умало да остане без прста: загризао је до пе-
чатног прстена и сломио зуб.
Пошто у Смедереву није нађено погодно место за аеродром
на који би јутром слетао авион за снабдевање Друга Старог, изас-
ланик је пренео мајци моје мајке да се, по течиној одлуци, сели у
дворску пекару, добија чин пуковника и звање главнога кифлара.
Глатко је одбила. Претрнули смо. И били смо уз њу. Понуда да
буде у рангу официра, псетара Линде и Оље, била је безочно по-
нижавајућа.
Теча је обожавао башкотин, тврдо пециво, које, по тајном ре-
цепту, старом више од шест столећа, месе сестре бенедиктинке
у манастиру Свете Маргарите у Пагу. Башкотин је заштићен, ме-
си се само у манастиру и у њему се може купити од сестара. Мо-
нахиње се ритуално моле док месе тесто за башкотин. Предање
вели да је у молитви тајна. Нека је тако. Теча се касније одлучио
за мекшу, пашку кифлу с анисом, млеком срнастих француских
алпина и кадуљиним медом, која му је редовно за доручак, сваког
јутра авионом с Пага, доношена гдегод био.
Ненадано, с јесени 1973. Рас Тафари специјалним авионом мај-
ци моје мајке послао је младог леопарда. Тек извучен из лога, од-
војен од мајке, стар 68 дана, живахан, умиљат, вазда спреман на
игру, самосталан. Теча је волео животиње, посебно из рода мача-
ка, и када дозна за царев поклон – његове уши не спавају – истог ча-
са одложи све државничке послове, допутова у Смедерево. Лео-
пард га је освојио. Послови су течу немилосно притискали: нерадо
се одвојио од зверке. Морао је да се врати у Београд, чекала су га
велика дела. Понудио је мајци моје мајке у замену за леопарда
десет дана да борави на Брионима.
Поновила је историјско не!
Није могао да се уздржи. Постао је непријатан. Због једног ма-
чета наједном се променио, бивао неугодан, покушавао да се доко-
па животиње. Када нису помогле молбе, обузет љутњом прешао
је на претње. Узаман. Воља народа очас се може променити; од-
лука мајке моје мајке никада – постојана је, кано клисурине. Већ
смо се видели како путујемо у Русију.
Што је теча био гласнији, то је мајка моје мајке говорила тише,
смиреније. То га је распамећивало. Беснео је, лупао шаком о сто.
Још више се разјарио када је схватио да не влада ni ситуацијом,
ни собом.
За ручком је слегао. Мајка моје мајке умесила је зету хељдин
хлеб и, мада није волео речну рибу, смуђу на смедеревски начин,
какав је припреман у нашој кући, није могао одолети. Везирове
туфахије су га ошамутиле. Биле су за платинасту медаљу, као први
пољубац, у односу на оне које су послужене у Анкари на вечери
код Џемала Бајара 1954. Мајка моје мајке од смедеревке и црног
бургунца направила је посебно за зета, наменски, ружицу, благо
вино од око десет малигана без сумпора. Веровала је, с правом,
да ће омекшати напетост када на сто изнесе префињену ружицу
направљену с укусом и мером.
Чувени стратег, када је сркнуо, синуо је. Заборавио је неспора-
зум око леопарда и Бриона. Када је чуо – што је било природно –
да је послужено вино из нашег подрума, предложио је истог трена
мајци моје мајке да на Ванги буде врховни енолог и надгледа
прављење ружице по сопственом рецепту.
Да, одбила је.
Други пут у истом дану.
Можда није било паметно, али тако је преломила.
Нисмо више морали да бринемо за наше животе.
Мајка моје мајке имала је чудне коке које су веома добро раз-
умевале механизме рекламе. Биле су, могло би се рећи, васпитане,
као да су похађале америчке престижне колеџе. Нису као сељачке
кокошке, које спавају на дрвећу, задовољне su малим, пију воду
из устајалих барица, радују се бедном црвићу из стајског, гњилог,
упаљеног ђубрета,  носе у кочини пуној пипе, смрада и штроке,  гле-
дају престрашене, исколачених очију, у лонац с кипућом водом.
Не, не. Коке мајке моје мајке уживале су у посебном комфору, но-
силе опуштено, префињено у кући, на кожној гарнитури, на кре-
вету на којем је мајка моје мајке спавала сном праведника, изну-
рена радом у винограду.
Виноград је ситан вез: онолико дâ, колико га волиш.
Коке задаваху страховите проблеме тетиној пратњи: имале
су потпуну слободу да улете кроз прозор кад им се прохте, да се
гласну колико их грло држи, кад хоће и колико хоће, да спусте јаје
где им дође, ако неко седи на кревету, онда томе у крило, на главу,
у џеп. У науму нису били моћни да их спрече ни МИ5, ЦИА, КГБ,
УДБА, КОС. За обезбеђење, комотно и неодговорно понашање
кока било је веома стресно. Због стреса се ишло у прерану пензију.
Обезбеђење је у свему видело непријатеља, заверу, могућу
диверзију.