Исаија

Чудно је да су лептири мамили у замку, у смрт, друге не пре-
крупне, сочне мужјаке, које је мајка моје мајке ловила на
једноставно генијалан начин.
Особито се трудила да угоди веома реткој врсти малих бакре-
них лептирица из породице Lycaeninae, које је мазила и пазила у
посебној просторији под прецизно одређеним и захтевним жи-
вотним условима.
Та врста пари се једном на овоме свету.
Остатак живљења, према извештају токијског нститута Куру-
ме, да би избегле упорне муже, лете на посебан начин, затворе-
них крила. Због покрета преклапања крила, који имају одређену
динамику понављања, мужјаци их мање осећају, теже уочавају и
жеља им тихује.
Пошто је женки несразмерно мало, мужјаци су генерацијама
развили моћ да присуство бакрене лепотице осете и са удаљености
од више десетина километара. Лептирице се особито моћно осе-
ћају после кишних дана. Мужјаци лете сатима да би пратили љу-
дима и даље непојамни траг и дошли до изабране. Потом се муш-
ки, љубавном игром и борбом до истребљења, надмећу за крхку,
привидну наклоност ретке бакрене принцезе.
У време пролећних и летњих кратких, топлих пљускова, ду-
гин спектар омамљивао је мужјаке, а мирис цветова лептирице.
Мајка моје мајке пуштала је довољно бакрених лепотица да лете
по рајској градини, међ’ бојама, да привуку похотне муже.
Спретна у свему, каква је вазда била, направила је од глине сви-
ралу, паукозов с низом посебних тонова за поједине врсте пау-ка,
испекла га до фајанса, живописала га пауцима и цветником, пре-
лакирала медом, изнова запекла. Медени лак учинио је звук па-
укозова неухватљивим људском уху, пауцима бје неодољив. Ода-
зиваху се са свих страна. Хитали су да граде поуздану, лепљиву
мрежу од фине свилене нити, да мајци моје мајке буду на услузи.
Лептирице су уживале безбрижно летећи у кавезу од паучине;
мужјаци би срљали да им се примакну, занети близином женки и
приликом да, по љубавној игри, продуже врсту. Варка их је убила
– пред недодирљивим лепотицама играли су страсни, последњи,
смртоносни плес.
У сутон мајка моје мајке пажљиво би смотала мрежу да би се
ловина преко ноћи помирила са усудом и опустила. Сутрадан би
припремила гастрономску реткост: поховане лептире у слаткој
пауковој мрежи.
На помен похованих лептира – хедонистичког зенита, величан-
ствене круне маестралног ручка  – угледни гости понашали су се
као деца.
Ох, како су само били укусни, како неодољиви, реш, хрскави
лептири у свиластој паучини, свечаност за језик, врхунац сласти
и безмерног уживања.
Прштали су, пуцкетали нам под зубима. Гости су налазили из-
говор да не устану од стола док и последњу мрвицу несрећних
лептира не освоје.
Шаптаху: Феноменално, божанствено, красно, морам још само
ово да позобам!
После таквог ручка, као да смо јели високу дивљач, била је не-
избежна чаша старог, црног, тешког вина, које нас је ошамућивало
лепотом, природношћу, укусом, аромом, бојом, мирисом. Били
смо срећни, задовољни: мислили смо о лептирима као о посла-
стици, не о њиховом усуду.
Бескрајно се мајка моје мајке радовала задовољству, усхиће-
ности,  уживању гостију у њеним неисцрпно домишљатим специ-
јалитетима. Повлашћени, који су кушали гастрономску еквили-
бристику, исказујући епикурејски хедонизам, оверавали су ужи-
вање потписом везеним на столњаку служећи се ђерђефом од ра-
тана и концем у боји карактера гурмана.
Замислите углађену, често и горду, господу у беспрекорној,
свечаној гардероби, шивеној по мери код чувених креатора – што
доликује изабранима – с неизбежним љупким модним детаљем:
уникатном, маштовитом лептир-машном префињених боја, на
коју мужјаци насрћу верујући да су угледали пожељну лептирицу.
Замислите, рекох, господу, која се до малочас сладила похованим
лептирима у паучини, како потом брижљиво, зането, по столњаку,
ситним бодом, као Вилеров гоблен, често у маниру сецесије, везе
љупки потпис, доказ припадништва елитном епикурејском друш-
тву, на симпосиону, за столом, у божанственом вртном сенику мај-
ке моје мајке, док их гледају тужни провинцијски лептири неу-
тољене љубавне жеље!
Задивљујуће спретан у везу беше директор Београдске фил-
хармоније, Иван Тасовац, којег, због живописне машне, салетаху
лептири улећући му самоубилачки у уста, у ноздрве и уши, у мали
џеп сакоа. Ходао је невидљиви Тасовац двориштем, градином,
око сеника, по кући – весели, разиграни, лептир-жбун.
Мајка моје мајке брижно се старала о храни за пауке крсташе
(лат. araneus diadematis) јер је од исхране зависио квалитет пау-
чине. Од  паучине крсташа плела је предивне дамске рукавице су-
пругама наших пријатеља. Награда јој је била задивљеност, усхи-
ћеност и занемелост госпи.
Братство епикурејаца, одбеглих схимника, подвижника, от-
шелника, особењака, ексцентрика, владара – чинили су и краљ
лептира Р. А. Леро, краљ приче Момо, краљ бисерних речи Иво,
краљ анатомије, генерал Папо, краљ музике, маестро Хоровиц,
краљ опсенара Тито, да поменем неколицину с неисцрпне листе
усрдних везиља.
Рас Тафари Меконен, потомак краља Соломона и краљице од
Сабе, постајао је разрок када би нам долазио у госте: није знао у
који кулинарски слалом да погледа. Само зажари угарак-очима,
зној га облије – изгоре човек! Већ на поласку од Адис Абебе сисао
је, као дете, прсте дозивајући сласти гастрономских бравура мај-
ке моје мајке.
Тамнопуте божице пазиле су да цар царева не одгризе прстиће.
Да сведок не бејах, ни сопственој кошуљи не бих поверовао.
Рас Тафари Меконен редовно је долазио с теглицама од лекова
пуним афричке љуте црвене туцане паприке (ух, каква је то љу-
тина била! три ме зноја облије), којом је богато посипао божан-
ствене пихтије готовљене само за њега. Враћао се у Абисинију с
товаром теглица у које му је мајка моје мајке утуткала наизменич-
но, по слојевима: свеже стругани рен – љутина му је жешћа од
рицина – колутиће, стругани рен… Из теглица, изванредно запти-
веним, избијао је љутин. Али, цар је то, свикнут на све. Царева
свита, укључујући и пилоте, ненавикнута на рен, до слетања у
Адис Абеби гушила се у сузама.
Мајка моје мајке увек би цару царева, бринући за крхко здрав-
ље и добро расположење, за повратак припремала, према окол-
ностима и потреби, попутнину за искашљавање, сируп од рена
и апте. Ако је цара мучила горушица, сок од рена или чај од ду-
њиног листа очас би донео бољитак.
С дуњиним листом ваља бити пажљив на путовању.
Дешавало се да цара од државничких брига сколи несаница.
Тада би му мајка моје мајке справила млаки чај од мешавине нај-
љућега рена из наше баште и цвета аптовине, који је брала крај
сеоских потока. Да би добро поднео лет, поред заменица, окачила
би му на униформу ред ордења од корена свежег, очишћеног, по
дужини начетворо исеченог рена, којим је заљућивао у Абисинији
печење антилопа, а на путу рен је цару одржавао ведрину. Цар је
на шапку стављао венац од колутића рена. Враћајући се у Адис
Абебу, удисао је љутину рена и кијао да се авион тресао: свита је
весело, сва у сузама, певала и пљескала цару; божански владар
враћао се у Абисинију, своме роду.
Агнес Гонџа Бојаџи лудовала је за ватиканским шараном при-
ређеним на папски, заправо виртуозни начин мајке моје мајке.
Сећам се дана када је мајка моје мајке последњи пут у животу, на
скрушену молбу друге из детињства, Агнес Гонџа Бојаџи, припре-
мала ватиканског шарана да угости шармантног Албина Лучи-
јанија, за којег јој Агнес повери да ће доћи у највећој могућој тај-
ности, чак и без обезбеђења, што је незамисливо за папу.
Ни Господ неће знати за тај излет, заклела се.
Само ће га, издаље, на оку држати брижна Агнес, јање Божје.
Јављају ми се јасне слике, као да је данас било, с колико је дра-
гости и полета мајка моје мајке прихватила да угости Агнес и
Албина. Требало је много спретности да би се ускладило небро-
јено ситница и све било као што никада и нигде не би.
Велики мајстор Братства кухињске ложе, мајка моје мајке, ри-
туално је у плех усула италијанско хладно цеђено маслиново уље,
додала коцку болоњскога бутера, поређала печурке са сукњицама
ка небу. У сукњице је посула туцани индијски бибер, стругани
орах, млевени црвени мак, ситно сецкан кипарски коријандер и
ђумбир, босиок и враниловку. Сложила је колутове црнога лука
и црвенога српскога патлиџана, затим пажљиво, благо, одмерено,
као да кади, нанела префињене француске соли.