Исаија

ка, да уљудно одобрава и кад се не слаже, а да притом мисли своје.
Дар је изненада једног поподнева приказао сва дешавања ко-
ја су касније нашла место у књигама које мајка моје мајке није
имала прилике да чита јер су објављене после њенога, ненаданог,
мистичног, нестанка. Година, поменух, беше палиндромска, дога-
ђаји су ишли уназад, пет и по векова било је сабијено у 24 часа.
Шта, онај што записује, виде у негдањој кугли?
Виде живост пазаришта у смедеревскоме граду, јасно као на длану.
Виде дочек моштију евангелисте Луке, којега славе две цркве,
онога што унет живописа Богородицу с три руке, стилисту мимо
мнозине, бродскога лекара, аутора Дела апостолских, дневника и
дружбе са апостолом Павлом.
Виде Луку волшебника, заштитника града Смедерева, скрбника
писаца, сликара, вајара, златара, девствених мужа, чипкара и стак-
лара, како порасте за педаљ.
Виде да мошти свечеве у ковчегу окованим златом, сребром и
дијамантима, којег уреси даровити Франческо де Сеста из Мила-
на, у Смедереву не саставише седам светих година: најпре их дес-
потица Јелена пребаци у Теочак, потом у Јајце, затим преко дебело-
га мора у Венецију, да би се за 30.000 дуката скрасиле у падовској
Цркви свете Јустине.
Виде кћери деспотове и судбе њихове.
Виде војника српске војске, Василија Радуловића, који 1892. у
смедеревској утврди, да би нашао сневано благо деспота Ђурађа
Бранковића, на наговор старешине, фантасте, усмрти поднаред-
ника Илију Константиновића, јер тај поднаредник тврдо верова
да треба себе на жртвеник да принесе да би – како му се у сну јавну –
убрзо по смрти устао и откопао благо, као да га не такоше преци,
хладни, мрли.
Виде да војниково село Свињарево по попису становника 1991.
имаде 123 пребивалаца, бројећи и несрећнога Василија, којега жи-
вот не хте због сулудог греха што почини, нити га смрт због ис-
тороднога греха прихвати.
Ни да живи, ни да мре!
У време пописа имаде 121 годину. Премного и за срећан живот,
какав је тек у мукама. Муке му нико не знаде. Бје најстарији и нај-
наивнији човек на свету.
Свећа је његова још горела и молитве му се извијале ка небу
као и на почетку, али Господ не погледа на војника, нити хте да га
чује, ни да га дозове.
Василије једнако бје на крају пута који се губио у измаглици.
У јаду.
Оставимо га у мукама, да се смири, можда се Господ сажали
на чемерника.
Час је да сведем причу у неколико слика, у мало речи.
Код Грижичке цркве сахрањен је 1389, уочи Косовске битке, монах
Исаија, усрдни летописац и посвећени преписивач рукописа. Тај
је све предано бележио, отимајући од заборава, да ништа не про-
падне. Рецимо, кад ко умре, Исаија запише шта је волео, чиме се
бавио и какав је покојник за живота човек био. Каже, примерице,
у летопису: беше и нестаде Радан Богајац који је имао пет сто-
тина оваца. И толико је овце волео да је на јагње личио.
Године за поштовање у негдањој српској престолници дожи-
вела је госпожда изузетно оштрог, брзог, до последњега часа би-
строга ума, понад свега поганога језика. Када јој се указала прили-
ка – а свакоме приђе тај час – удала се за дипломату, стекла светске
манире, али карактер није могла да обузда. Смедерево је волела и
знала о многима што ти нису ни сањали да ико зна. И потискива-
ли су своје тајне, да забораве. Није им се дало. Да су знали да су им
пороци и дела доступни поменутој, убили би их страх, стрепња,
несаница.
Језик јој је био застрашујуће бридак, као брадва; могла је чове-
ка да посече на нити и у исти мах одвоји потку од основе, да уста
не отвори, зубе не обели. Била је кадра човеку главу језиком од те-
ла да одвоји и на рамену да остане. Ипак, радо сам јој, када је би-
ла добре воље, сапричасник био. Имало се шта чути и научити,
рашта и зачудити. Старах се да не заостанем. Говорио сам јој што
никада није сипано у биљурне чаше, нити у ухо дипломата од ка-
ријере, на пријемима за одабране, са којих никада није изостала,
до, за околни свет – вазда површан у трци од догађаја до трача –
неочекиванога развода.
Једног угодног дана опричах јој понешто о ономе што се мог-
ло видети у дубини кристала бивше кугле, о проклетству и судби-
нама чије детаље, ломове, личне и историјске, не бележи повест
ниједног народа – кћери деспотових, највећег филозофа и теолога,
једног од најумнијих људи хришћанске Јевропе 15. века, патријарха
васељенскога, Генадија Схоларија – понајвише о поднареднику
српске војске, фанатичноме трагачу за златом, који је у недрима,
у смедеревској цитадели, однијао велику ушару (лат. Bubo Bubo),
грејући властитим телом зачињање живота у љусци.
Говорио сам јој опседнут несвагдањим чињеницама, знајући
оностране подробности о необичним људима и догађајима, по-
себно да у условима суровог војничког живота поднаредник – ко-
ји верова да се може дићи из мртвих – од заметка однегује нежно
птиче, које ће, када стаса у надмоћну велику ушару, дословно хра-
нити свога добротвора, спаситеља, безмало родитеља.
Слушала је с неверицом и ванредном позорношћу, што је ма-
нир супруга дипломата од каријере. Слушају и кад не чују.
Када смо најзад – као што ћу ја за који трен – окончали причу,
унела ми се у лице, гледала ме продорно као монах Исаија и, пош-
то смо се уважавали, кратко је, сапињући језик, оштрији од смрт-
не косе, сикнула као да су јој одрицали заслуге за откриће Амери-
ке: Господине, ви сте та сова?!
Од тог часа, до доласка чрне госпе, која незадрживо стиже ко-
ју годину потом, када би се ужелела друштва и дуга разговора, јав-
нула би гласнику: Реци Сови да сврати.
Да поновим: све што рекох – записах, све што записах – рекох.
Кокошке мајке моје мајке више не улазе у кућу кроз прозор
и не носе јаја на кревету. Намножила се фукара која кокошкама
уврће шију и некажњено краде јаја пре но дозру. Кокошке се зат-
рле. Фукара се намножила и после свега што учини, још је несита
та гладна неман, аждаха проклета!

Невесела историја деспотовине, невероватне судбе деспота Ђура-
ђа и његових кћери и синова, жртвованих за спокојан живот Срб-
ља, о лудом поднареднику и наивном Влаху који га прекла, о Сме-
деревцима који би све да виде, а виђени, на тај начин и на тим не-
доличним местима да не буду, још се љескају у кугли.
И дуго ће се мрсити међ зубима светине.
О необичним виделима, на којима је мајка моје мајке остављала
кључе од подрума, о њеној оштроумности и мудрости, о пауци-
ма, који су осморим очима упијали вештину прављења паучине
од теста, и онима који су од паучинасте свиле плели замке за муж-
јаке лептира – још ће се приповедати.
О вину поготову. О судбини мајке моје мајке такође.
Треба знати: што више време буде отицало, то ће мајка моје
мајке бити замршенија енигма и приповести о њој, недужној,
бесмисленије.
И даље, све даље од светлости.
Онај што писа, само назире, слути истину.
Она која кључе није трпела, на видна их је места стављала.
Мимо знања књига свих књига, једино је она знала да чека
свој дан.
Било је довољно да се загледа у човека, трен или два, да би спо-
знала о њему што ни Господу није знано, ни дано.
Исаија, мада монах, у грех би неопростиви, смртни, пао зави-
дећи на моћима мајци моје мајке.
Све бје широм отворено, а замандаљено! Да верујеш, да не
верујеш!
Зато је мајка моје мајке срећно и задовољно уживала благо-
дати слободе.
А онда, једнога дана, у најбољим годинама – жив човек је, у
сваком добу, у лепим годинама – које су је ослобађале и дале нео-
туђиво и бескрајно право да мисли, као што је читавог живота о
свему на свој начин, пође по живу воду.
Мајицу с бројком 88, симболом бесконачности, који је прото-
ком времена недопустиво избледео, наједном је, неочекивано, први
пут обукла после много година када је пошла по воду код чудот-
ворчеве цркве, који се у одсудноме трену градио невешт.
Или су приче о његовим чудима бајке за недорасле.
Воду код чудотворчеве цркве свештеници цистернама довла-
че с чесме и деле вернима као ванземну, богојављенску, лековиту
и магичну. Светина се тиска за невероватну воду, у њој спас иште.
Ништа, заварава се, не кошта, а може ваљати. Онај који хоће да
верује, вероваће увек.
Мајка моје мајке користила је исту воду, без освећења, да брже