10.
Милосав Славко Пешић

Исаија

радости, престрашени, запањени, неми; гледали последњи пут
за Шестокровићем, сиротим капетаном прве класе, као за најро-
ђенијим, губећи га из вида, из живота. Жедни су заборавили да
им није дао воду да захвате. Већ су прочишћавали суха грла, недо-
стајале су им само палмине гранчице да запевају Осана, слава Богу!
Нико не имаде довољно куражи да погледа у очи мајку моје мајке.
Нико паметну да прослови.
Тек што је стењући, заборављен као мајор Драгутин Гаврило-
вић, пропузио поред хотела Марсељ, поцепаних лактова на бив-
шој блузи, одраним коленима, панталонама горим од крпе, док је
лизао ране, крв, дојурила је до чесме са живом водом префарбана
морско плава Застава 600 с модрим таблицама.
Од брзине којом је фијукнула кроз чаршију љускала се фарба.
Из Заставе су се, као змија из свлака, измигољила два ситна
милиционера, као костури, пуни рана од бријања. Испрсили су
се пред мајком моје мајке под углом од шест степени. Пошто су се
поравњали, одсечно су салутирали, као да је мајка моје мајке бар
генерал народне милиције и армије уједно, и тог трена – прогута
је мрак!
Генерали, који су читав век у кући мајке моје мајке играли по-
кер, начелник КОС-а Ђоко Јованић, повремено глухи начелник
Центра војне академије Богдан Пеко, редовнички генерал Агнес
Гонџа Бојаџи и пуковник Милош Зекић, чинили су све да дознају
шта се догодило с мајком моје мајке. Повремено би, крајем века,
навраћао Вук Обрадовић. У најгледанијим терминима, на разним,
поглавито државним телевизијским каналима, забринуто и ва-
трено говорио је о судбини мајке моје мајке, која је мистично не-
стала када је пошла по воду.
Узаман. Мрак је све прекрио.
Рас Тафари је на заседању Самита несврстаних захтевао да се
испита нестанак мајке моје мајке. Дотле је дошло.
Оснивач Покрета несврстаних блудео је кроз густи дим кубан-
ске хаване, коју му је редовно, посебним авионом, слао пријатељ
Фидел Кастро и незаинтересовано обећао да ће дати да се истра-
жи случај. Не да ће бити решен.
Агнес Гонџа Бојаџи усрдно се молила за избављење мајке моје
мајке.
Генерал Вук Обрадовић паде у дубоку депресију када схвати
личну немоћ и чињеницу да су титуле, чинови, ванредна унапре-
ђења – звона и прапорци.
Рас Тафари Меконен, када би хтео антилопу на трпези, с њом
би се најпре надметао у трчању. Хтео је да се слади антилопиним
месом после сласти победе.
Ако би га победила, зубима би је на циљу преклао, потом би
била послужена цару царева и краљу краљева. Ако је заостајала,
негус би је убио стрелом из ока. Антилопа је губитник. Ма шта
чинила, биће поједена.

Тај који је све могао, био први међу једнакима, последњи моћ-
ни краљ краљева, није имао снаге да ишчупа из мрака мајку моје
мајке.
Мрак је био тамнији од високог сјаја лица краља краљева.
Ни светост Васељенскога патријарха није била довољна ишта
да учини.
Српски патријарх је црвенео, или је тако изгледало.
Мајка моје мајке, која никада није окренула кључ у кућној
брави, била је у позним годинама забрављена јер се борила про-
тив рушења угледа армије, неправде и недисциплине. И то је, не-
двосмислено и нескривено, показала.
Пластичну кофу боје наранџе не часећи неко је украо на чесми
у присуству власти. Још мајка моје мајке није ни крочила у пре-
фарбану модру Заставу 600 непостојане боје, а кофа је постала
невидимка.
Мајка моје мајке била је отворена. Очи у очи. Зато је затворена.
Последњи пут виђена је док је улазила у ољускану Заставу 600
у пратњи два избријана друга. Застава је потом великом брзи-
ном – док су се љуске од фарбе разлетале на све стране света, уле-
тале људима у очи, због тога су сви жмурели док су им очи сузиле
– одвијорила у непознатом правцу.
Капетан Шестокровић пропузио је, засопљен, Улицу краља
Петра, уверен да је освојио Улицу маршала Тита, и жестоко за-
дихан, на раскрвављеним лактовима и коленима, коректно сав-
ладао Улицу Деспота Ђурађа. Промилео је с душом у носу поред
хотела Таково и бифеа Дрварска пећина; напокон је, изморен, про-
лазио поред кафане Код квочке. Држећи курс, на раскршћу код
хостела Трећа интернационала, наједном је, не угледавши бифе
Орашац, нестао као да је у земљу пропао. Извесно је да није стигао,
према рути, да допузи до Самачког гробља.
Рас Тафари Меконен свргнут је и прогнан из Абисиније. До
смрти се трудио да сазна истину о судбини мајке моје мајке.
И у невољи остао је цар над царевима, краљ над краљевима.
На самрти је пожелео пихтије, поховане лептире, свадбарски
купус, проју.
Оснивач Покрета несврстаних није се видео од дима ручно
савијане кубанске цигаре. Још је био љут на тетку због кифли и
леопарда, због вина.
О мајци моје мајке никада више нисмо ништа чули. Ни треп-
тај. Дах.
Тета је пре тога већ била изолована, шчепала је немилост.
Небитно је од чега је начињен кавез.
Кавез је кавез.
Увек.
Никада нисам докучио коме је, ко, како, зашто, чиме дао пра-
во, недопустиво и свемиру, да се игра људима, надом, животима,
судбинама, достојанством.
Уследиле су свакојаке приче, злурадост. Згражање. Наклапа-
ња. Страх.

Чаршија дуго беше разјапљених уста. Нека да говоре, нека
да ћуте.
Доживели смо и преживели. Све пролази, као што ћемо и ми
минути.
Неће нас бити ни оваквих, ни икаквих.
Мрак је свуда око нас.
Прљавштина. Штрока. Премор. Смрад.
Најгори је у нама. Најгушћи. Стегнут. Моћан као дијамант.
Убија.
У нама је пепео.
Прах.
Нестанак мајке моје мајке доказује да се светлост гусне с мраком.
Када стигне време заборава неће бити кључа да се упари с бравом.
Нема других чуда до оних у нашим животима.
Наједном, нестанком мајке моје мајке, схватили смо да зјапи
неистражени галактички простор, црна рупа која нас усисава;
све, истински!
Разара, разлаже. Уништава.
Побудили смо космичку моћ, која нема везе с фатализмом.
Само је непостојаност вечна.
Не може се против силе бранити лепотом, умом, благошћу,
добротом.
Ничим.
Треба бити спреман на све.
И поднети.
Волшебник Лука, патрон писаца, златара и чипкара, скупи се
за два педља.
Мајка моје мајке би, знам, за трагично искуство нестанка, сми-
рено закључила: Пораз је победа, ако схватимо зашто смо кроз
то прошли!
Одоше године.
Још не свану јутро, а да ме и пре но отворим очи не зграби ми-
сао о мистичном одласку мајке моје мајке. Колико ли је људи тако
отишло.
На све знане начине упирем се да допрем до недокучивог.
Узаман.
Преостало ми је да се уљуљкујем вером у латинску мудрост:
Cunctando regitur mundus!
Семендриа,
лицем на Преображење, 2011.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ] [ 13 ] [ 14 ] [ 15 ]

Слични текстови


Ђорђе У. Крстић
Ћаскање у сабраном времену

Стојана Гаровић Магделинић
У тегли јагоде

Радомир Батуран
Јаук Ораовице

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026