Исаија

Кугла је захтевала стрпљење које госпожде никад не имадоше:
потребно је много више ноћи но што их ико има – можда који
монах – да се госпару све дозове и прикаже. На жалост, мрчаре-
ву брижност да се кугла не пожурује појела је халапљива бука на
смедеревскоме пазаришту, развејао и замео ветар.
Кугла се пред зору наредног дана 1453. распрсла у небројено
семе царевог ока, петлове кресте и лепе пепе; вода из кугле, ста-
рија од човека, преплавила је град, светлост је све засенила, стра-
же препала, догађаји су се распршили, у очај је завила деспота,
војску и народ, јер мишљаху да се занавек пољуљао космички по-
редак – све је касније описано у најређим, мудрим књигама.
Млада и промишљена, далековида деспотица, у непуних два-
наест лета скрбила се за старе дане; поштено је платила ситниш
горскога кристала: шаком семена биља, смиља и трандафиља.
Семе је вавек имало особиту цену.
Деспотица са собом из Смедерева града понесе што јој никако
није припадало (ником не повери, нити би је ико разумео) – мош-
ти евангелисте Луке, које за лепе златнике уступи Млечанима.
Истодобно, без доказа, опаде судијама калуђере да су јој заје-ли
30.000 дуката наследства, таман колико је Ђурађ дао за свети-
тељеве мошти.
Негде на животном путу, посебно по Босни – умеју то прилике
да удесе – Јелена (Јелача, Марија) некоме из захвалности и кратке
љубави, као што је вавек било, даривала је сачуване остатке кугле;
нови власник добио је што је, ваља веровати, од удовице заслужио.
Откосио је удовичку ливаду. Отковао.
Оне су одувек такве: коси их ко хоће, кад хоће.
Вероватно је даровани разумео да је у тој мрвежи усуд свих
Србаља. Тако се, на изглед безначајна, ипак дуго одржала на оку-
пу, прелазећи из руке у руку, можда с колена на колено. Један
власник, ма ко био, с краја двадесетог века, када томе дође земан,
окрену леђа отаџбини – као што Стефан Четврти Томашевић
остави на цедилу деспотовину и краљевину, на концу и властити
живот – и понесе са собом у бели свет судбу народа заточену у ша-
ку кристала.
У земљи немогућих могућности, сваковрсних (не)прилика, ко-
је нагоне човека да и властити лик заборави и запути се у нигди-
ну, у незнано, кано некад преци у хајдуке, бје преко јего, када:
• шеф владајуће партије 24. априла 1987. на Косову Пољу, по-
ручи: Не сме нико да вас бије;
• полицијским хеликоптером 7. априла 1991. председник
Југославије слете сред баште манастира Хиландар; монаси се
повукоше у келије, а по одлетању окадише земљу као да је по
њој сатана газио;
• последњи председник Председништва СФРЈ, Стјепан Месић,
5. децембра 1991. у Хрватскоме сабору каза: Ја сам задатак
обавио, Југославије више нема;
• српски сватови 1. марта 1992. у Сарајеву упадоше у пушчану
ватру;
• Слободан Милошевић, 24. децембра 1996. на Теразијама, на
вапајеоданости поданика, узврати: Волим и ја вас;
• армија, издана од руске браће, остави Србе на Косову без
игде икога;
• истренирани пилот НАТО-авијације као легитимне војне
циљеве гранатира колону трактора с приколицама препла-
шених људи и 12. априла 1999. путнички воз у Грделичкој
клисури;
• медији објавише да је преговарач Марти Ахтисари, на пи-
тање председника СР Југославије шта ће се догодити ако не
прихвати ултиматум, наводно нехајно повукав руком по по-
литираном асталу, као Питија одговорио: Београд ће бити
раван као овај сто;
• специјални изасланик руског председника Бориса Јељцина,
Виктор Черномидин, поцрвене као петао и, мимо прецизних
упутстава, подвикну Милошевићу: Шта ти хоћеш? Узми или
остави! Рат или мир;
• Милану Милутиновићу, председнику Србије, на питање ге-
нералу Леониду Ивашову када ће се Косово вратити у састав
Србије одговор би: После потписивања овог документа – никад;

Извесно је, догађаји су притерали власника немаштине до дувара,
те напусти отаџбину и притиснут убоштвом прода, кад је било
купаца и прилике, сиротиње колико имаде. Највреднија понуда –
сада поуздано знамо – бје мрвеж горскога кристала.
Недуго затим, у хладу и тишини рајске баште љубљанске гос-
тионице Код Мрака, једног поподнева у винотоку, што је у старом
словеначком онај месец који се у древном себарском календару
звао листопад, беше михољско лето, година палиндромска, Хан
ван Кревел, душа маленог пробраног друштва, дарова остатке
кугле пријатељу, драгоману, логотету, каламару и граматику.
Беше то необичан, несвагдањи рођендански дар.
Кристал је оскудну светлост, која се пробијала кроз крошње,
преметао у невероватну игру боја. Друштво за столом, задивљено,
задржавало је дах док је Кревел живописно, театрално – ужива-
јући у милозвучном гласу који је жене жарио и прогоревао – при-
поведао како је неочекивано у амстердамском антикваријату до-
шао до остатака кугле.
Антиквар је кристална зрнца откупио, уверен да свака роба
нађе купца – разлагао је Хан ван Кревел – нипошто зато што је ра-
зумевао судбину странца, чији језик није знао, као ни вавилонски
лингвистички метеж којим је објашњавао шта продаје.
Проницљиви антиквар имао је одличну интуицију и неуоби-
чајено изражену моћ да из облика ушне шкољке чита људске суд-
бине и путе.
Антиквар је замолио продавца да му читко испише кључне
речи важне за порекло робе коју нуди, док понавља неразумљиву
причу, као да je молитва.
Те речи тешко је разазнати, разумети, размрсити, не само због
тога што су дуго чамиле у тами – лунарица, Смедерево, Смендер,
Семендриа, Самандриа, Симедро, Смидрено, Смедрено, Спенде-
робен, Сорабљи, деспотовина, Ђурађ, Ирина, Маргарета, Катари-
на, Андреј, Свети Лука – већ што их је време нагризло.
Чемерни, али господствени продавац, молитвао је имена Сме-
дерева и господе од града, тражећи спас у набрајању. Било је очи-
гледно да пред антикваром стоји емигрант, вероватно историчар,
којег су ветрови науке, у коју се клео, и политике, које се ужасавао,
одували у земљу чији су му језик и култура били страни, незнани.
Продавац је нудио сан о несрећној отаџбини која га је нагнала
у бег.
Болело је, али је морао да се ослободи сна.
Антиквар, мада је с дошљакова лица лако ишчитавао судбину
и прилично се сналазио у причи, био је тврд када је требало избро-
јати ситну пару за нешто што можда никада неће успети да прода.
Није га занимао пут којим су остаци кугле стигли, суштина је
да одласком донесу макар какву добит.
Пошто је исплатио странца као да му је куповином учинио
силну милост, антиквар се окрену разоноди. Ситнио је време пре-
ваљујући дуг и замршен пут да комадиће легенде, преврнуте по-
ставе, прекривене маглом историје, хагиографијама, апокрифи-
ма, споји у разумљиву слику дешавања у кастелу.
Успео је – вешт бје – да исиса срж.
У освит петога дана 6962. од постања, шездесет и четвртога
1453. од Христа, месеца летника, тек што се из таме јавнула субота,
разлила се раскошна светлост, последица распрскавања лунари-
це, свезнадар-кугле од горскога кристала. Све је обасјала, страже
засенила и збунила, уходе заслепела, тврдио је антиквар Хан ван
Кревелу, изненађеном сликовитим, живим, представама амстер-
дамском трговцу, као да је старетинар реченога дана био тамо где
је годинама сањао да буде.
Снови су осетљиви, превише нежни да би се одржали на јави,
те никад антиквар не бје у смедеревскоме утврђењу на зачетку дру-
ге половине 15. столећа.
Ипак је амстердамски трговац све дубље, идући натрашке, од
краја ка почетку, урањао у маглу српске историје и легенде, у при-
че и снове. Урањао је у мутну воду, засићену прљавштином, раз-
новрсним муљем, нечасним делима, лешевима, израњао из ску-
поценога вина. Опијен. Прочишћен. Лак, богатији за причу.
Када је у антикварницу ушао Кревел, антиквар је попут месе-
чара лутао дунавским честарима, провлачећи се између дворских
сплетки и ухода, доуха, скутоноша, ласкаваца, лицемера, гласника,
као златасти сунчев зрак кроз драч и бурјан. Био је обузет Сораб-
љима, њиховом храброшћу, срчаношћу и неслогом.
Угледав Кревела, антиквар је јасно осећао да је стигао купац:
замаглила му се кредитна картица.
Хан је знао све српске мене, од доласка на Балкан, до краља
Александра Првог. И поприлично нововремске, замршене историје.
Није се дао завести, нити очарати. Умео је да слуша саговорни-