Исаија

Нећете ми веровати – па је боље да не казујем – каква је несваг-
дања јела спремала од пужева, жаба, корњача, змија, гуштера,  риба,
од свега што у води, над водом, на земљи, под земљом живи, од
трава, мирођија сваковрсних, егзотичних, ретких, на радост јези-
ку разговорљивих, разгаљених гостију.
Било је друго време: још се није испилила монденска помама
за морским плодовима, многе госпоже нису хтеле да чују за рибу.
Плашиле су се и да је крајичком ока погледну, да им не дође у сан,
да их  не урекне. Од погледа на морске плодове обезнањивале се
сиротице. Оне што се домогоше града страх је хватао и од пројиног
брашна на коме су одрастале, камоли од сомових бркова. Једва су,
повремено – јој! –  успевале јаје да разбију.
Јаје би завршило на поду, љуска у тигању.
Птице су од миомириса – који су се из летње кухиње мајке мо-
је мајке незадрживо ширили над градом – посртале, губиле ори-
јентацију, онесвешћивале се, песму заборављале, глас губиле, јед-
ва би, после прилично времена, кад се саберу и одваже, успевале
исцрпљене да нађу пут до својих гнезда, до свог малог, жутокљуног,
голуждравог, уздрхталог потомства.
Мајка моје мајке, па и моја мајка – али сада није реч о њој – ни-
када нису залогај ставиле у уста пре но што нахране сав живаљ по
кући и дворишту.
Први залогај, најпотребнији, мајка моје мајке давала је живо-
тињама, птицама, рибама, мачкама, па најближем у време обеда,
мада ни они одмакнути од стола нису били запостављени, за-
борављени. Последњи, најслађи залогај такође не би појела мајка
моје мајке.
Затицао сам је како кућне мишеве (лат. Mus musculus) и шиш-
мише (лат. Chiroptera), пауке, бубамаре, летеће мраве, вилењаке,
хитроноге стоноге храни из руке. Кад је ко незадовољан влас-
ником – златни сиријски хрчак, сребрни јеж, колонија царских
мрава, златна рибица, поскок, китајски славуј, хавајска зеба – ето
га пред нашим вратима: моли за удомљење.
Имали смо толико љубимаца да је постајало тесно за нас. Не-
кад смо се данима опирали да прихватимо оне који су скрушено
лежали пред вратима молећиво нас гледали – или смо умишљали –
тужним очима, умиљавали се да бисмо их примили. Нема друге,
наши миљеници, посебно они које нисмо одабрали, него су се на-
метнули, јављали су другима из врсте појединости о кући и нама.
Поручивали су им: дођите и будите истрајни. Томе се није видео крај.
Мајка моје мајке је по пољима на ободу Смедерева, до грла у
травуљини – понекад и преко главе – у копривама, свиленици, во-
деном биберу, видовчици, крстовнику, дивљем целеру, маслачку,
здрављенини, бурјану, не обраћајући пажњу на гледич и сунце
што сврдла, марљиво, за миљенике, убирала најлепше и најневеро-
ватније зрневље које се може наћи у природи. Успут је  брала ода-
бране биљке, већином коровске, по кључу који је једино она знала,
за нашу исхрану, за гастрономске враголије и свечане трпезе.
Било је дирљиво гледати како је птице прате, кљуцају храну
са усана, пажљиво, нежно, благо као лахор да ћарлија. За малене,
жутокљуне, нејаке, мајка моје мајке храну би потопила, иситнила
или сажвакала па им нуткала.
Када би мајка моје мајке избијала из куће, наши љубимци од-
реда беху снуждени: не би ни јели ни пили док се не врати. Оног
трена, чини ми се, када би се окренула према кући, ма где била и
ма колико далеко била, већина наших миљеника би то непогре-
шиво осетила и хитала да је дочека на улазу.
С драгошћу се сећам како се у смирај дана препланула, раздра-
гана, разиграна, насмејана мајка моје мајке враћала из поља нато-
варена бошчама срећног зрневља, које ће веселити птице, и коро-
ва, којим ће нам очарати сва чула. Слика је за оне који су је знали
била сасвим обична, свакодневна. На једном рамену занета, чила
мачка, читавог дана бескрајно забављена вијањем сиротих мише-
ва по пољу, чистила је крзно од чичка, од попиног прасета и ис-
крзаних длака. Када то опосли, стане у ухо мајци моје мајке да уп-
реда необични нотни кључ. На другом рамену сита птица темељно
је редила перје. Птица, чак и када није имала слуха, када оконча
уређивање перја, умиљавала се, прислањала главу на образ мајке
моје мајке, покушавала да је опчини кликтањем, кречањем. Пев
није био  баш као цвркут нове љубави, али труд беше дирљив.
Мајка моје мајке, хранећи сав живаљ који је окружује, гледала
је у будућност и ненамерно дизала себи обелиск под облаке; мачка
на рамену гледала је далеко, иза хоризонта, у прошлост, до тамо
где су мишеви хипнотисане тачкице што нетремице трчкарају
пратећи горду мачку. Вијугали су у недоглед пољским путићем.
Птица би ослушкивала висине: где је Господ?
Дешавало се да на градском ободу, негде по пољима, сеоским
путељцима и путањама, мајка моје мајке набаса на човека који је
не зна, па зури препаднут, изненађен, као да сања, као да је срео
утвару. Она, дабоме, није обраћала пажњу.
Свакако је била живописна, лепа мимо жена, да ни ми у кући
нисмо могли да је се нагледамо: вазда је идући пољима на рамену
носила по неку птицу певачицу, селицу, или неретко гаврана,
гачка, чавку, врану, свраку. Када би која изгубила равнотежу, ра-
ширила би махинално крила да се одржи – изгледало је као да је
уграбила мајку моје мајке, да ће је однети са собом.
Повремено мајка моје мајке, чак и да је хтела, није могла да се
одвоји од Ангелине, ветрушке, одрасле соколице, коју смо добили
док је била пиле. Довољно је било да мајка моје мајке упрти торбе,
што би недвосмислени знак да иде у поље, и – Ангелина је спрем-
на. Прати је, лебди на огромној висини и мотри, плови, лети на
леђима, обрушава се као Learjet 60, клати на рамену као да куња.
Заправо је помно пратила сваки покрет у природи, сваки шум.
Разуме се да је ветрушка  грабљивица, али је упорношћу и љу-
бављу мајке моје мајке, или њој за љубав Ангелина изменила сво-
ју природу и са свим кућним љубимцима у нашој породици била
необично присна. Уживали смо када би љубимица чиопа, Дубров-
киња, вијала миљеницу ветрушку, Ангелину, а она изводила фи-
гуре у лету као да је спортски авион пројектован за акробациј
Посматрајући њихову игру у трену би нам прошао дан. Повр
мено би се и коке разиграле. Јуриле су до изнемоглости Ангел
ну, која је само скакутала, прескакала их, залуђивала. Мишеви с
рекао бих, били заљубљени у Ангелину.
Она нам беше много више од љутога пса и сигурносне камер
Због одређених врста лептира, мајка моје мајке садила је у гр
дини ретко, егзотично цвеће. Свака латица, сваки прашни
и тучак имали су другачију ноту људском чулу углавном неу
ватљиву, незнану, нејасну. После киша земља је снажно, заносн
веома дуго испуштала мирисни набој. У боји. Ко је обраћао паж
њу на живот око себе, могао је видети како се, ослобађајући се з
мљиног загрљаја, мириси благо лелујају одлазећи у висине, слав
ћи Отца. Сваки од тих мириса – специфичних боја – могао је да с
протне кроз дугу и за собом остави раскошни, омамљујући тра
који би трајао док земља не ожедни и испуца. Ко је дисао пуни
плућима био је наглашено весео. Лак као ангео. Смејао се као Ра
Тафари Меконен – чуло се до Адис Абебе. Слао је пољупце на св
стране као да разбацује осушено лишће коке. Такав у животу н
у чему није оскудевао.
Дешавало се да мирис онесвести људе; при паду би се повр
дили. Нико се није жалио због пада и повреда, већ што је несвесн
стање кратко трајало, тек трен, говорили су. Били су обезнањен
и задивљени. Нису били свесни да су данима, понекад годинам
били изван овог света. Чинило се да су накратко били у несвест
јер – сведочили су –  сањаху лептире и притом су осећали мирис
вртоглавицу. Слабост.
Премало знамо о људском организму. Само нагађамо, пипам
у тмини.
Лептири сневачу убрзавају живот, мириси скраћују реалн
време, замагљују видокруг.
Мириси су на јави одиста били толико густи да су лептир
летели уназад.
Да им мириси не би отрли прах с крила, мајка моје мајке је – з
благих дана, погодних и благотворних за разазнавање – док с
ветрић увија као да се мази, распредала, одвајала тешке, опојн
раскошне, јаке ноте од лаких, меких, нежних, лепршавих.
Ох, како је мноштво нота опијало! Тек боје, тај баршунаст
милосни тон!
За сваку врсту лептира мајка моје мајке налазила је каракт
ристичну нит, ону – веровала је – коју је лептир у лутки снио. До
је хватала, збирала, врстала ноте у чудовите мириснице из Муран
–  у боји и облику будућег заточеника –  њен херувимски, унутарњ
глас чули су само лептири и радовали се као деца: неко се стар
о њима.
Једном, давно, објаснила ми је занавек мајка моје мајке,  битн
је да горња нота буде доминантна, да се срце отвара постепен
попут латица, супротно од онога што се дешава у љубави, која
часу букне, сагори, згасне.