Исаија

потомак краља Соломона и краљице од Сабе, божанство свеко-
лике Абисиније и свих растафаријанаца. Плакао је од среће или
туге – враћао се свом народу!
Била је, на чудан начин, побожна мајка моје мајке; све је о Богу
знала, ништа није примила здраво за готово. Никада нисам раз-
умео да ли је у натприродне силе веровала, или се Господу под-
смевала.
Никада не видех да се крсти.
Уистину, недељом би за породичним ручком објавила да ће
сутрадан постити. Кад би свануо понедеоник, о посту ни помена.
Речи јој беху скупе, драгоцене као магистрална лекарија. Нисмо
јој дали мира – шалили смо се, било је јасно да не намерава да се
исцрпљује постом, сваки залогај у животу био је сластан; кувала
је на пари, беху то гастрономски брилијанти, али на води никад;
тога бих се сетио да се догодило – питали смо када ће да се приче-
сти. Да би нас умирила, обећала је, мада нисмо марили, да ће у сре-
ду свакако постити. Среда би сванула, мрсна, понекад наглаше-
но. Опет смо се за ручком тобож чудили, подгуркивали нападно
гледајући у њен тањир, грајали: зар данас није посна среда?! Јесте,
сложила би се, бранећи се да је заборавила и мрс доручковала. У
петак ће све бити на води, од фруштука до јаузне. Дабоме да није
мислила озбиљно. Кад би стигао петак, храна је била укусна, соч-
на, разноврсна, неодољива, с гастрономским лудоријама, као сва-
ког мрсног дана, а не као да је један од дванаест великих посних
петака у години. Вазда шерет, засмејавала нас је уверавањем да се
смела мислећи да је у току трапава седмица.
Пост је опет померала за понедеоник.
Тако од како памтим. Од понедеоника до понедеоника. Од
среде до петка.
Име Божје, ни у љутој невољи, није призивала. Нема вајде од
другога, говорила је. Уздај се у се и у свој ум.
Њој, безмало, дар говора није био неопходан. Имала је све дру-
ге даре, па и највећи од свих, божански – умела је да ћути.
У деликатним ситуацијама, у погубним неприликама, чак и
када је живот био угрожен, највише што би изустила, помирена
са свиме, бје реченица да се човек над њоме замисли: знам ко ми
је почупао бостан, али ме се не тиче!
О том ставу, који јој је заслужено приуштио дубоку старост и
мирне године, могли би се напунити томови књига, расправа pro
et contra, али не може да се оспори да је животни credo мајке моје
мајке сушт миротворства.
Живела је живот пуна радости, никоме на путу. Била је све-
тица, узор Агнес Гонџи Бојаџи, која јој се дивила. Обожавала је,
макар Богу не било право.
Дрзне ли се ико да мајци моје мајке у ухо саспе какву неподоп-
штину о некоме, она би, посве озбиљна, достојанствена, смирено
објаснила да је промаја ударила баш у ухо до сапричасника.
Ништа не чујем, душо моја, рекла би озбиљно, благо, као да се
извињава, начином коме се није могло приговорити.
Повремено би, у таквим неприликама, да се одбрани, опадача
подсетила да је реч као ћуприја: добра спаја, лоша раздваја!
Сапричасник би се постидео.
Промаја је врашка ствар. Мудрост је убојито оружје.
Све је волела сама да опосли. Никада никога није молила за
помоћ у било чему. Истина, понекад би полугласно, готово шапа-
том, као да себе проверава, изустила: тешко мени без мене!
Непун месец пред 88. рођендан мајке моје мајке, добио сам нај-
зад пасош. У Београду, у јединој банци у Србији у којој су могле да се
купе девизе, у Вашингтоновој улици, пазарио сам дозвољени мак-
симум за пут у мрске нам и незнане земље, у којима ништа није
као у причама које проносе непријатељи – 20 америчких долара!
На палац сам отпутовао у Трст и купио красан рођендански
поклон: фину, нежну беж мајицу. У продавници су на мајици од-
штампали огромну бројку 88, два идентична знака бесконачног,
један поред другог. Био сам безмерно поносан на себе што сам се
досетио чиме да обдарим мајку моје мајке и срећан при помисли
колико ћу је обрадовати.
Замишљао сам је како дирнута ћутке седи и не може да се по-
врати од изненађења да је неко био с оне стране огледала, неус-
пешно покушавајући да нађе речи благодарења. Правио сам ра-
чун без крчмара. За мајицу, штампање и боцу примамљиво ледене
кока-коле дао сам последњи цент од 20 долара.
Очи моје плаве – рекла је, озбиљно дирнута, мајка моје мајке, ка-
да ме је, исцрпљеног, угледала после два дана и једне ноћи путо-
вања – мајица је прелепа, али не смем да је носим.
Пре него што изненађен изустих питање, мајка моје мајке полу-
гласом забринуто закључи: ти, свакако, не би желео да ме затворе.
Била је незамисливо храбра жена. Никад ни пред чиме није ус-
тукнула. Први пут чух да се не усуђује нешто да учини. Разумедох
да је ношење безазлене мајице, рођенданског дара, ризично, али
не схватах зашто. Мишљах да јој се не допада поклон, да покуша-
ва да избегне ношење мајице с бројем својих лепих година.
Мајка моје мајке, увек када је хтела нешто веома важно да ми
каже, почињала би реченицу са: очи моје плаве. Одиста, у животу
нисам видео да неко као мајка моје мајке има тако, могу без зазо-
ра да кажем, чудесно плаве очи. Тако плаву боју нико није успео
да опише, нико више такав да се роди. Моје очи јесу плаве, али то-
лико далеко од боје очију мајке моје мајке, да не треба доказива-
ти, јер је обесхрабрујуће. Ко је икада, макар у хипу, и само у том
једином кратком часу имао прилику, праћену безмерном срећом,
да угледа невероватну лепоту очију мајке моје мајке – у комбинаци-
ји с косом меком као кукурузова свила – до смрти није прежалио
што нема такве очи, које се бојом, топлином, обликом смеше, шире
радост, срећу, благост, поверење. Ко их виде, бје занавек затрављен.
Нисам још разумевао многе ствари, па ни шта спречава мајку
моје мајке да носи мајицу с бројем својих лепих година. Свакако –
озбиљно говорим – без претеривања,  држала се као да има бар тре-
ћину мање. У тим годинама сваки трен је велик и уме да буде
веома тежак, несавладив. Године су бреме, ужасно. Види, очи моје
плаве, на осмом месту у абецеди је слово Х, а таква два слова, када
се замене цифрама, дају број који је на мајици.
Климнуо сам потврдно главом. Још нисам знао на шта циља.
У главама неофашиста број 88 симболизује поклич подршке
Хитлеру.
Али, ко то још зна и шта то значи?!
Очи моје плаве, довољно је да ја знам. Жао ми је, не бих смела
на улицу с таквом поруком на мајици. Ценим љубазност и труд да
ми поклониш нешто изузетно, али то би ме стрпало иза решетки.
То свакако не желиш, зар не?
Наравно да не желим. Био сам побеђен.
Замолио сам мајку моје мајке да за рођендански ручак припре-
ми невероватне посластице, супу од кокона и гратиниране пала-
чинке с коконима у шатоу.
Очи моје плаве – почетак реченице није обећавао ништа доб-
ро – припремићу све што пожелиш, али на рођендан ће доћи тета
Јока. Не могу, без огромног ризика с несагледивим последицама,
које не можеш да замислиш,  пред тету да изнесем супу од кокона
или гратиниране коконе у шатоу.
Зашто, завапих.
Зато, очи моје плаве, што је један кокон једнак непрекинутој
свиленој нити од четири километра. Службе би већ безбрижно,
не бавећи се небитним ситницама као што је истина, слобода,
дос-тојанство, људски живот, израчунале колико смо, једући
супу од кокона, угрозили производњу падобрана у Фрањи Клузу,
колику је штету безбедности земље нанео наш ручак и колико је
ослабио борбену готовост.
Судили би ми за сарадњу са спољним непријатељем, за контра-
револуцију, успоравање точка револуције, за неуспех петољетке…
Лакше је пасти у те чељусти него поље прећи.
Све због супе и палачинки?! Побогу!
Никада се више не бисмо видели, очи моје плаве.
Али, и тета би јела супу од кокона! И тета  би уживала у грати-
нираним палачинкама с коконима у шатоу, цвилео сам.
Заносно плаве очи мајке моје мајке као да засузише.
Не разумеш ти то, очи моје плаве. Ништа није као што изгледа.
Суздржавала се да ме не узнемири причом о предвидивим, без-
умним последицама  скромне, посне, танке, али безмерно укусне
рођенданске супе.
Драже ми је да тог дана немамо ручак, макар јели хлеб с водом,
него да будем проглашена непријатељем отаџбине и да у тети по-
будим идеолошко слепило, које замагљује пут истини –  изрече и
даље на рубу плача.
Бејах  преплашен најављеним последицама којима не знадох узрок.
Тета беше пажљива, дискретна, забавна, духовита, углађена,
педантна, згодна. Певала је на лички глас, причала догодовштине
о првим дамама света, згоде из рата. Због нечега јој Индира При-