Похара Срба и српског језика

Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је до-
кумент о свакоруким поломима који су Србе задесили током пос-
ледњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их “довде”.
И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима
(и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним наро-
дом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових предс-
тавника који сматрају да се на потоп српскога писма мора гледати
као на претходницу затирања српскога националног идентитета
и, тиме, упућивања Срба  према тминама историје. Списи о који-
ма је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћири-
лице српског језика “Ћирилица” у Новом Саду, односе се на десето-
годишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001.
до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по
којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку
на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи
продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и
њихов језик и писмо извели на беспуће.
Уз мноштво записа о најразноврснијим облицима деловања
Удружења, у књизи се налазе и три опсежна и посебно значајна до-
кумента који осветљавају путеве и поступке којима је то чињено:
1) Језичко планирање после доношења новог Устава Србије
2006 : Тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске кул-
туре у 21. веку;
2) Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском
латиницом наложена је од комуниста, а (не)скривена је у Закључ-
цима Новосадског договора из 1954. године;
3) Однос комунистичких власти према српском народу и срп-
ским националним институцијама.
У тим текстовима темељито су осветљене прилике у којима се
данас налази српски народ, као и путеви који су до тога довели,
при чему из њих издвајам више простих чињеница с којима се
непаметно спорити.
Прва је она да је ћирилица била једино писмо православних
Срба од првога њиховог сачуваног слова до пада у комунистичко
ропство, а незаснована је тврдња да је снажан продор латинице
почео “још у Краљевини Југославији”. О томе сведочи Јањатовићев
навод да је “према једном библиографском прегледу српске штам-
пе за период 1915–1945. године 98% наслова српске периодике било
на ћирилици”, а ваља претпоставити да су онај “остатак” могли
доносити српски социјалисти или њихове присталице као најаву